Lord Martin Ris: Naša planeta je jedinstveno mesto, i mi smo njeni čuvari u ovom kritičnom trenutku
Lord Martin Ris drži prestižnu poziciju kraljevskog astronoma u Velikoj Britaniji od 1995. godine i poznat po svom pionirskom doprinosu našem razumevanju univerzuma. Njegovi radovi sadrže značajno znanje u oblastima kao što su formiranje galaksija, mlazne erupcije, crne rupe i eksplozije gama zraka, kao i spekulativni aspekti kosmologije, uključujući teoriju multiverzuma i potragu za vanzemaljskim životom.
Trenutno, Lord Ris je posvećen podizanju svesti o egzistencijalnim rizicima koje donose tehnološki napredak i klimatske promene. Aktivno zagovara globalnu saradnju u rešavanju ovih problema, koristeći svoj uticaj i iskustvo da podstakne promene i inovacije koje bi mogle obezbediti sigurniju budućnost za čovečanstvo. Kao jedan od glavnih govornika na Sustainable Development Forum konferenciji, Lord Ris je govorio o globalnim izazovima održive energije i poslovanja:
Čast mi je što mogu da doprinesem ovom programu, i žao mi je što me imate samo u dve dimenzije, a ne u tri. Počeću sa jednom kosmičkom digresijom. Zamislimo da vanzemaljci postoje i da su posmatrali našu planetu tokom svih njenih 45 miliona vekova. Šta bi videli? Tokom većeg dela tog ogromnog vremenskog raspona, izgled Zemlje bi se menjao vrlo postepeno. Kontinenti su se pomerali, ledeni pokrivač se širio i povlačio, uzastopne vrste su se pojavljivale, evoluirale i nestajale. Ali u samo jednom malom deliću istorije Zemlje, tokom poslednjih sto vekova, obrasci vegetacije počeli su da se menjaju brže nego pre. Ovo je označilo početak poljoprivrede, a zatim i urbanizacije, a promene su se ubrzale kako je ljudska populacija rasla.
Zatim su usledile još brže promene. Tokom samo 50 godina, količina ugljen-dioksida u atmosferi počela je da raste nenormalno brzo. Dogodilo se i nešto drugo, bez presedana. Rakete lansirane sa površine planete uspele su da napuste biosferu. Neke su stigle u orbite oko Zemlje, a druge su krenule ka Mesecu i drugim planetama. Ako su nastavili da nas posmatraju, šta bi ti vanzemaljci videli u narednom veku?
Hoće li uslediti konačni kolaps praćen tišinom, ili će se ekologija planete stabilizovati? I da li će flota raketa lansiranih sa Zemlje stvoriti nova utočišta života negde drugde? U ovom govoru ponudiću neka nadanja, strahove i nagađanja o tome šta nas čeka. Opstanak tokom ovog veka i održavanje dugoročne budućnosti našeg sve ranjivijeg sveta zavisi od ubrzavanja nekih tehnologija, ali i odgovornog ograničavanja drugih, poput biotehnologije, sajber-tehnologije i veštačke inteligencije. Izazovi za upravljanje ovim procesima ogromni su i zastrašujući. Ovo su moja lična razmišljanja, delom kao naučnika i astronoma, ali i kao zabrinutog člana ljudske vrste.
Za srednjovekovne Evropljane, vreme od stvaranja sveta do apokalipse obuhvatalo je svega nekoliko hiljada godina. Danas zamišljamo vremenske okvire milion puta duže. Ali čak i u toj znatno proširenoj perspektivi, ovaj vek je poseban. Prvi put jedna vrsta, naša, ima toliku moć i dominaciju da sudbina planete zavisi od nje. Ušli smo u eru koju neki nazivaju Antropocen. Ljudi su sada toliko brojni i ostavljaju tako veliki kolektivni otisak da mogu da transformišu, pa čak i da unište celu biosferu. Sve veći i zahtevniji broj stanovnika stavlja prirodnu sredinu pod pritisak. Ljudske aktivnosti mogu pokrenuti opasne klimatske promene i masovna izumiranja ako pređemo tačke preokreta. Rezultat može biti osiromašen svet za buduće generacije. Ali da bismo smanjili ove rizike, ne moramo usporavati tehnologiju.
Naprotiv, moramo unaprediti razumevanje prirode i hitno primeniti odgovarajuće tehnologije.
Na ovoj planeti živi oko osam milijardi ljudi, više nego dvostruko u odnosu na 1960-e. Ipak, uprkos sumornim prognozama koje su izneli Pol Erlih 1968. i Klub iz Rima 1972, proizvodnja hrane, zahvaljujući napretku u nauci o biljkama i Zelenoj revoluciji, uspela je da drži korak sa rastom populacije. Gladi i dalje ima, a mnogi ljudi, posebno deca, ostaju pothranjeni. Međutim, najtragičniji slučajevi, kao što su oni u Avganistanu, Gazi, Jemenu i Etiopiji, uglavnom su posledica sukoba ili nepravedne raspodele, a ne globalne nestašice hrane.
Rast populacije sada se usporava. Čak je i broj rođenja godišnje u padu u većini zemalja. Stopa fertiliteta pala je ispod nivoa potrebnog za reprodukciju od 2,1 deteta po ženi, na primer u Japanu (1,5), Kanadi (1,56) i Kini (1,6). Ovo izaziva zabrinutost zbog dominacije starije populacije. Ipak, svetska populacija se i dalje predviđa da će dostići oko devet milijardi do 2050. godine. To je delom zbog toga što je većina ljudi u zemljama u razvoju danas mlada, zahvaljujući uporno visokoj fertilitetu u prethodnim decenijama, uprkos smanjenju smrtnosti novorođenčadi. Ova mlada populacija će tek imati decu i živeće duže. Takođe, tranzicija ka niskom fertilitetu još nije nastupila svuda, posebno u ruralnim delovima podsaharske Afrike.
Kao što sam rekao, zahvaljujući Zelenoj revoluciji, proizvodnja hrane se udvostručila u poslednjih 50 godina. Ali novo udvostručenje biće mnogo teže. Postoje ograničenja u energiji, količini plodnog zemljišta i dostupnosti vode. Biće potrebno dalje unapređenje poljoprivrede – metode koje štede vodu, genetski modifikovani usevi i bolja irigacija. Potrebni su nam načini proizvodnje koji efikasno uzgajaju useve u promenljivim klimatskim uslovima, a da se pri tom ne narušavaju prirodne šume.
Ključna reč je održiva intenzifikacija. Stalno će postojati pritisak da se poveća prinos iz okeana bez prekomernog ribolova koji bi doveo do izumiranja vrsta.
Pored toga, moraće da se promene tipične zapadne dijete. Na primer, ne možemo svi konzumirati količinu govedine koju danas jedu Amerikanci. Možda će biti potrebne inovacije u ishrani, poput pretvaranja insekata i larvi – koji su vrlo hranljivi i bogati proteinima – u prihvatljivu hranu, kao i proizvodnja veštačkog mesa. Kako je Gandi rekao: „Ima dovoljno za svačije potrebe, ali ne za svačiju pohlepu.“
Pad smrtnosti dece, urbanizacija i obrazovanje žena pokrenuli su demografsku tranziciju ka nižim stopama rađanja. Ali ne i u podsaharskoj Africi i delovima Azije, gde su stope rađanja i dalje visoke. Ove stope se smanjuju u urbanim područjima – na primer, u Adis Abebi je prosečan broj dece po ženi dva, dok je u ruralnim oblastima sedam. Ipak, postoje kulturni faktori koji favorizuju velike porodice u Africi. Ako, iz bilo kog razloga, porodice ostanu velike, prema procenama UN-a, populacija tog kontinenta mogla bi se udvostručiti između 2050. i 2100. godine, dostigavši četiri milijarde ljudi, što bi globalnu populaciju podiglo na 11 milijardi. Samo Nigerija bi tada imala populaciju veću od Evrope i Severne Amerike zajedno, sa 900 miliona ljudi.
Ako ljudski kolektivni uticaj na upotrebu zemljišta i klimu postane prevelik, ekološki šok koji sledi mogao bi nepovratno osiromašiti našu biosferu. Stope izumiranja vrsta rastu. Uništavamo „knjigu života“ pre nego što smo je pročitali. Već sada postoji više biomase u pilićima i ćurkama nego u svim divljim pticama sveta zajedno. Biomasu ljudi, krava i domaćih životinja nadmašuje biomasu svih divljih sisara 20 puta.
Biodiverzitet je ključan za dobrobit čovečanstva, ali bogatstvo biosfere ima vrednost samo po sebi. Kako je veliki ekolog E.O. Vilson rekao: „Masovno izumiranje je greh koji nam buduće generacije nikada neće oprostiti.“ Juče ste možda čuli o mom kolegi sa Kembridža, Parti Dašgupiti, čiji je izveštaj od 500 stranica o vezi između klime, populacije i biodiverziteta pripremljen za Konferenciju UN-a o biodiverzitetu u Montrealu. To je detaljan manifest koji zaslužuje pažnju jednaku onoj koju je dobio izveštaj Nika Sterna o klimi pre 15 godina.
Svet postaje sve gušće naseljen. A tu je i druga, podjednako sigurna predikcija – svet postaje sve topliji. Klimatske promene potencijalno su globalna „groznica,“ na neki način sporija verzija pandemije COVID-19. Na primer, obe krize – pandemija i klimatske promene – pogoršavaju nejednakost unutar i između zemalja. Ljudi u megagradovima zemalja u razvoju ne mogu se izolovati od virusa, imaju minimalnu medicinsku negu i manje su verovatnoće da će dobiti vakcine. Isto tako, najsiromašniji će najviše patiti od posledica globalnog zagrevanja – nedostatka hrane i vode.
Geopolitički stresovi su posebno zabrinjavajući. Za razliku od fatalizma ranijih generacija, siromašni danas, zahvaljujući internetu i društvenim mrežama, znaju šta propuštaju. Duboko su svesni nepravde svoje sudbine. Ovo će izazvati poremećaje i masovne migracije. Klimatske promene i degradacija životne sredine verovatno će u kasnijem delu ovog veka imati kolosalne, dugoročne, možda čak i nepovratne posledice.
Političari se fokusiraju na neposredne krize, poput pandemije COVID-19, ali retko daju prioritet globalnim i dugoročnim merama potrebnim za borbu protiv klimatskih promena i gubitka biodiverziteta. To je zato što se najgori efekti ovih problema protežu izvan vremenskih okvira političkih i investicionih odluka. Cilj je ograničiti porast temperature na 1,5 stepeni Celzijusa, ali to deluje sve manje dostižno. Bez hitne akcije, suočavamo se sa porastom temperature od preko 3 stepena do kraja veka. Slični smo žabi u loncu koja je zadovoljna u vodi dok temperatura ne postane smrtonosna.
Kako bi se suočili s ovim izazovima, potrebne su hitne inovacije. Zemlje bi trebalo da ubrzaju istraživanje i razvoj svih oblika nisko-karbonske energije i tehnologija za skladištenje energije, poput baterija, komprimovanog vazduha, hidrogena i transkontinentalnih mreža koje transportuju energiju iz sunčanih regiona u severne zemlje.
Najvažniji razlog za razvoj ovih tehnologija je smanjenje njihovih cena, kako bi postale pristupačne siromašnim zemljama. Bez pristupa čistoj energiji, zemlje globalnog juga neće moći da dostignu prihvatljiv životni standard. One će, naprotiv, morati da povećaju potrošnju energije. Zato je ključni izazov omogućiti ovim zemljama da odmah pređu na čistu energiju, poput prelaska sa fiksnih telefona na mobilne.
Sunce i vetar su glavni izvori, ali potrebna je alternativa za mirne, hladne dane – na primer, nuklearna energija. Iako kontroverzna, četvrta generacija nuklearnih reaktora obećava veću bezbednost i fleksibilnost. Pored toga, istraživanja u oblasti nuklearne fuzije, iako još uvek rizična i skupa, mogu ponuditi dugoročna rešenja.
Na kraju, iako me svemirska tehnologija fascinira, smatram da nema „planete B.“ Rešavanje problema na Zemlji, poput klimatskih promena, daleko je lakše nego kolonizacija Marsa. Bez obzira na to, pionirski svemirski poduhvati mogu postati ključni za dugoročnu budućnost čovečanstva.
Naša planeta je jedinstveno mesto, i mi smo njeni čuvari u ovom kritičnom trenutku. To je poruka koja mora dopreti do svih nas. Hvala vam što ste slušali.
Saznajte sve o dešavanjima u biznisu, budite u toku sa lifestyle temama. PRIJAVITE SE NA NAŠ NEWSLETTER.
Izvor: Održi me
Foto: Stefan Jovanović
