Leto u Beogradu: Može i bez politike

Piše: Nataša Mijušković

Moju prijateljicu zadesila je ovih dana iznenadna sreća; suprug joj je otišao van grada, na neko vreme. Kao svaki pater familias pojurio je za obezbeđenjem osnovne egzistencije. Ono, ipak, što moju prijateljicu izdvaja od mnogih supruga jeste što ne pati mnogo. Posle mnogo godina, nanovo je otkrila sve čari života – ne u dvoje, već u jednoj, baš kao u našim studentskim danima.

Obnovila je zaboravljena zadovoljstva, poput dugog benignog tračarenja i čitanja časopisa o uređenju doma… Naravno, sve to u jednoj od bašta u gradu i, posle toliko godina, tek da sebi udovolji, prošetala zgradom Filološkog fakulteta. Uzgred, kuhinja više nije sastavni deo njenog svakodnevnog životnog kruga. Bitan joj je – plavi krug. U kuhinju ulazi samo zbog kafe, ako je već nije popila negde u gradu. Umesto gledanja smarajućih političkih emisija vratila se ambijentalnoj muzici, Kolumbu i Hazarima. Najbolja stvar je ta što je, usput, zbacila i neki kilogram. Brižna rodbina shvatiće to kao patnju za suprugom. A ona, ona ih neće razuveravati. Kore za pitu zamenila je kesica omiljenog kapućina s ukusom oraha, teletinu makrobiotički medenjaci, a mlade krompiriće – karte za avangardno pozorište.

Da se razumemo, nije moja prijateljica nesrećna u braku. Štaviše, kako mi je jednom priznala, jačina emocija proporcionalna je godinama zabavljanja i braka ali, tek kad se takozvana jača polovina odvoji na neko vreme od svoje, takozvane nežnije polovine, ova druga, kako reče Milorad Pavić, postaje nesavršena, puna mana, ali ipak celina. Moja prijateljica je sigurnosni omotač svom suprugu. Ne satelit, već njegova zvezda. Ipak, dozvolila je da one autentične prazne trenutke popuni “jača polovina”. Veoma malo vremena izdvaja za lični trenutak. Nekada prođu dani, a da ne izgovori ja. I, da sada citiram avangardnog i, na žalost, pokojnog stvaraoca prekrasne poezije Milana Mladenovića: “I kada želim da kažem ja, ja kažem mi. I kada mislim o sebi, u stvari, mislim o nama”.

Za takvu situaciju bi najlakše, ali i najpovršnije, bilo reći: Krivi su oni, “prljavi i bezdušni muškarci”. Štaviše, ovaj njen niti je prljav, niti je bezdušan. Sasvim normalan i prosečan suprug. Suština “problema” je, zapravo, u njoj. Ta moja prijateljica, koja se godinama uspešno nosila sa svim čarima i problemima samačkog života, sada je uljuljkana privilegijom da ne mora baš ona svakog meseca da brine o računima, da ne mora sama svake subote da vuče namirnice s pijace i – da ne mora sama da pije kafu. A ta kafa je u životu moje prijateljice veoma bitna stvar. Zato je pustila supruga da je “vodi” kroz život da, kako ume da mi kaže, drži nebo na svojim plećima. I nije ona nesrećna, zaista nije. Možda je malčice izgubila lični identitet, iako to niko od nje nije tražio. Ona ga je, namerno, prosto ispustila tokom godina zajedničkog življenja. I oboje su srećni. On, jer je čini srećnom. I ona…  ne znam zbog čega je srećna. Ali jeste. I dalje se podjednako glasno smeje, kao nekad. Nema “odbeglog” osmeha, postoji samo onaj koji spava i onaj koji je večno budan.

Otkud onda sreća zbog iznenadne samoće s početka priče? Možda ona nema dovoljno novca da svakog meseca kupi sebi krpicu, dovoljno hrabrosti da se upozna s nekim muškarcem i s njim priča o knjigama i filmovima koje toliko voli, možda nema dovoljno snage da sluša tuđe nesrećne priče… Možda… Ali, ono što je sigurno, jeste da u poplavi svakodnevnih obaveza nema vremena – samo za sebe. Ako je slučajno sretnete u nekoj gradskoj bašti dok ispija kapućino i prelistava “Nacionalnu geografiju”, ne javljajte joj se. Ona je savršeno srećna – jer je žena.

PS: Ovaj tekst je pokušaj čišćenja misli od šovinizma i političarenja, svake vrste, kojima su mediji preplavljeni ovih dana.

Izvor: BIZLife