Kuda posle štrajka u Fiatu

Piše: Mihailo Tešić

Još od vremena stare Jugoslavije skoro svake godine slušamo najave „vruće sindikalne jeseni“. Samo što to vruća jesen nikako da se materijalizuje, tako da smo već oguglali na ovaj izanđali termin i podveli ga pod floskule za sprdnju, tu negde uz „slojevito oblačenje“ i „putare je iznenadio sneg“.

Ali, ove godine, vruća sindikalna jesen nas jeste iznenadila, baš kao pomenute putare, jer je poranila, zahvaljujući seriji štrajkova u fabričkim pogonima: Goše, Fiata, pa zatim i Gorenja. Naravno, štrajk u Fiatu je privukao daleko najviše pažnje, kako javnosti, tako i vlasti, i to s dobrim razlogom – jer priča o Fiatu je spinovana kao veliki uspeh Srbije, najzvučnija i najvidljivija strana investicija u Srbiji.

Štrajk u Fiatu je, kako se sada čini, završen i postignut je nekakav dogovor – radnicima će biti povećane plate 9 posto, i to 3 posto sada, a 6 u februaru, što znači da će plata radnika u pogonu od februara biti moćnih 41.000 dinara. Pre nego što ovo podvedemo pod „pobedu“ sindikata i radništva Srbije, vredelo bi da se podsetimo nekoliko stvari.

1. Srbija nudi izuzetno jeftinu radnu snagu, što je činjenica na kojoj se izgleda zasniva dobar deo ekonomske politike aktuelne, ali i prethodne vlasti. Da bismo se u to uverili, dovoljno je poslušati izjave predsednika Srbije i malo pogledati spotove kojima se Srbija „reklamira“ u inostranstvu.
2. Radnici u automobilskoj industriji u regionu jugoistočne i centralne Evrope imaju višestruko veće plate nego u kragujevačkom Fiatu, pa i pored toga štrajkuju i ostvaruju svoja prava u okviru zakona njihovih država.
3. U Kragujevcu se proizvodi Fiat 500L, automobil čiji sam koncept je u neku ruku prevaziđen, što se ogleda u prodaji koja ne ide baš najbolje. Bonus: Fiat 500L je 2016. proglašen za najgori automobil u S.A.D, i to prema istraživanju časopisa Consumer Report, koji prikuplja podatke vlasnika o tome koliko često je automobil morao na popravku ili imao neke probleme.
4. Ugovor između Fiata i Republike Srbije ističe sledeće godine.

Kada sve ovo znamo, sam štrajk u Fiatu dobija novu dimenziju – jer pokazuje da su se radnici okrenuli obustavi rada tek kada je situacija praktično postala neizdrživa. S jedne strane,  pad proizvodnje je sigurno očigledan kada ga vidite iz prve ruke. S druge, mač „odlaska investitora“ nikome ne visi nad glavom tako dramatično kao njima, jer odlazak Fiata bi, kako sada stoje stvari, vratio Kragujevac 20 godina u nazad, u gladnu 1997. Pored toga, plata radnika Fiata je zaista mala, kada se gleda republički prosek (ako je verovati Zavodu za statistiku), kao i kada se uporedi sa platama u Fiatu u drugim zemljama. I sve to naročito boli kada se uzme u obzir kakve subvencija Srbija daje po svakom radnom mestu, a čega su radnici sigurno svesni.

Dakle, štrajk u ovom trenutku je bio izuzetno hrabar potez. Ili potez očajnika. Reakcije i komentari Vlade i drugih zvaničnika govore u prilog ovoj drugoj tezi.

Skandalozne poruke koje su radnicima u štrajku upućivali premijerka, predsednik, gradonačelnik Kragujevca i drugi predstavnici vladajuće većine u principu se svode na „zbog ovog štrajka ne samo da će Fiat da ode, nego će i drugi investitori da odustanu, zato bolje prekinite.“ Ovo se lako može čitati kao oportunistički PR spin kojim vlast želi da unapred izgradi opravdanje za eventualni odlazak Fiata sledeće godine, ili još gore, za produžavanje državnih subvencija kako bi Fiat ostao i kako bi se očuvao privid uspeha.

U svakom slučaju, na osnovu ovih reakcija je u startu bilo jasno da je štrajk osuđen na neuspeh (a ovaj dogovor je praktično neuspeh), jer štrajk kao način organizovanja i borbe radnika za osnovna prava i bolju egzistenciju, je očigledno u potpunoj suprotnosti sa neoliberalnom politikom vlasti (a bogami i opozicije) i pravcem koji je ona zacrtala za Srbiju. Jeftina radna snaga ne štrajkuje, nego je srećna što ima i tu crkavicu za dvanaestočasovnu radnu smenu na 40 stepeni. Zato ne treba da nas čudi, a mora da nas plaši, ovakav stav, jer njegovo logično ishodište je sistemsko smanjivanje prava radnika i mogućnosti za neko buduće organizovanje.

Taj stav posebno užasava zato što je posao svih tih zvaničnika pre svega da se staraju o državi i narodu koji živi u njoj. A oni su se ovim izjavama i ovakvim ponašanjem u situaciji kada je najzad i „odozdo“ počeo da se širi talas nezadovoljstva ekonomskim stanjem u zemlji definitivno deklarisali kao neko kome dobrobit naroda nije na umu; kao trgovci koji se dodvoravaju moćnom dobavljaču, prodavci roblja koji se plaše da će njihovoj robi pasti cena na tržištu, jer se, eto, pokazala istom kao i roba koju nude drugi. Stajući bezrezervno na stranu investitora i kapitala, govoreći da je radnik taj koji treba da ćuti i da se žrtvuje, poslali su jasnu poruku da ih za tog srpskog radnika nije ni malo briga, dokle god mogu da se seku vrpce i pune novinski naslovi, a možda i da se uzme neka provizijica od stranog investitora, prezadovoljnog što će uštedeti ogromne pare otvaranjem pogona u Srbiji.

S takvom politikom i stavom ne može se očekivati da će otvaranje novih fabrika i pogona u stranom vlasništvu zaista doneti neki boljitak, kako direktno zaposlenima, tako i srpskoj privredi uopšte. I zato opravdano moramo da se zapitamo – šta će nam onda uopšte takve investicije?

Izvor: BIZLife

Foto: YouTube screenshot