Književnik Miloš Janković za BIZLife: "Pisanje je moj lični univerzalni lek za sve"

09/04/2025 | 10:01

Književnik Miloš Janković za BIZLife: „Pisanje je moj lični univerzalni lek za sve“

Tačno četiri decenije prošle su od kada je pisac Miloš Janković objavio svoju prvu knjigu. Nije od tada prošlo samo 40 godina, već i 90 drugih naslova izašlih iz njegovog pera. Promocija knjige izabrane poezije „Spomenik“ biće održana 14. aprila u 19 sati u svečanoj sali Udruženja književnika Srbije, čiji je Janković ujedno i predsednik.

Kada se osvrnete na 40 godina od objavljivanja prve knjige, kakav je osećaj?

Ako bi to trebalo definisati jednom rečju, onda je to – čudo, čudno se osećam. Ne nalazim, i pored najbolje volje, drugu reč, onu u koju bi sve to što osećam, posle ovih 40 godina od kako sam objavio prvu knjigu, stalo i moglo, meni samom ponajpre, da opiše i dočara utisak koji imam kada se, kako kažete, “osvrnem” na te protekle četiri decenije svog života. Ima tu i ponosa, naravno, ali i tuge, sete zapravo, ima i zamerki samom sebi, njih poprilično, zašto sam nešto “opesmio” ili “oprozio” tako kako sam to učinio u trenutku u kojem je nastalo to što sada sebi zameram. Objavio sam veliki broj knjiga, a kvalitet ne mora da znači i kvalitet, i nije uvek sve bilo nužno ni objaviti, ili bar ne tako kako je objavljeno, danas to vidim jasnije i drugačije, i mnogo šta bih izmenio, popravio, prepravio, naročito u stihovima. Doduše, verovatno i da bih ponešto, ili čak mnogošta, i pokvario. Vreme je za svojevrsno “svođenje računa” sa samim sobom, sa svojim knjigama, sa sobom nekadašnjim, ne toliko u moralnom smislu koliko u onom “zanatskom”, pesničkom pre svega. Možda je vreme i zaćutati, ne objavljivati više, ili objavljivati retko. Sve što sam mislio da je trebalo reći o onim večnim i “velikim” temama već sam rekao, a ovo svakodnevno, što svi živimo, retko nudi neku potpuno novu temu, dostojnu književnog bavljenja njom. Srećom, ima se još mnogo šta pročitati, tako da to i dalje, neodustajno i sve više, činim. Čitam, ponovo, kao nekada, svakodnevno po par sati.

Recite nam nešto o knjizi koju sada promovišete?

“Spomenik” je knjiga izabranih pesama, odnosno autoizbor, koji sam sačinio kako bih obeležio upravo te protekle četiri decenije svog pisanja. Dakle, izbor po ličnom, vrlo subjektivnom sudu (doduše, svaki izbor ili antologija “pati” od te subjektivnosti) – šta je to što ja lično mislim da je najbolje u mojoj poeziji, odabrano iz tih 60 i nešto pesničkih zbirki koje sam do sada objavio. “Spomenik” je spomenik koji ja sam sebi, svojim stihovima, za života, podižem – u tom nekom simboličkom smislu, svestan da sve to možda i nije tako, da sam možda odabrao neke pesme koje po nečijem sudu ne bi trebale da budu tu, ili da nisam odabrao one koje bi, po nečijem sudu, trebale da budu – ali, eto, uzeo sam sebi to pravo – da sam sebi vrednosno (pre)sudim. Uz svest o riziku i da sam sve uradio onako kako to nije trebalo, ali odavno se ne obazirem na ono što je van moje moći, želje i van mojih kriterijuma.

Objavili ste više od 90 knjiga – kako održavate kontinuitet u pisanju?

Kada se “statistički” (ružne li reči kada je pisanje u pitanju…) pogleda, moglo bi se, da to tako nazovem, “uprosečiti” da sam u proteklih 40 godina objavio, otprilike, 2,4 knjige godišnje, mada se dešavalo da po 2-3 godine ne objavim nijednu, a bivalo je, kao recimo 2010, da u toj godini napišem, i objavim, 12 knjiga, dakle – jednu mesečno. Rekoh već, kvantitet ne znači i kvalitet, brojke ne znače ništa, ništa ne potvrđuju niti vrednosno kvalifikuju – mnogi znameniti srpski pisci, pogotovo bardovi srpskog pesništva, objavili su tek desetak knjiga za života, neki čak I manje – ali su mi i dalje nedostižni u umetničkom izrazu, i dalje su, I to će i ostati, bolji, veći, značajniji pisci/pesnici od mene. Vreme je, uz čitaoce, jedini pravi i merodavni sudija, i ako iza mene, u nekoj budućnosti, bude ostalo barem pet pesama, barem 2-3 stiha, koja će me nadživeti, koja će trajati – ja sam ispunio svoj dečački san – zaista sam postao pisac. Trenutno me kolege kao takvog priznaju, dakle okončao sam svoj ovovremeni profesionali put, a privilegija koju imam – da sam trenutno na čelu Udruženja književnika Srbije, najstarijeg umetničkog, esnafskog, strukovnog udruženja na Balkanu – samo je hrana sujeti, onoj koja obitava u sadašnjosti, a koja nije merna jedinica ni za šta što se stvarno vrednuje u književnom svetu. Samo je formalno svedočanstvo da sam ja zatvorio krug u onom birokratskom smislu, a da li je ili nije važeće moje “majstorsko pismo” kada je književnost u pitanju – to će se tek videti. Što se kontinuiteta tiče – to što pišem je moj način da zaštitim sebe, da se “ozdravim” od svega što me čini bolesnim, u svakom smislu, a što obitava u stvarnosti kojoj svi svedočimo i koju, ovakva kakva je, živimo. Teško bih, daleko teže nego što je to i ovako, podnosio sebe da nemam tu mogućnost bega – bega od sebe, a u sebe.

Privatna arhiva

Šta se promenilo u vašem stilu i temama tokom godina?

Nije se preterano toga promenilo, niti se menjalo, iako jesam eksperimentisao – i formom, i stilom, pa i tematski, ali suština je ostala ista – izraziti sebe, razumeti sebe, izlečiti sebe, spasiti sebe, oglasiti se jer to možda može još nekom biti značajno, makar i u najmanjoj meri. Imate onu čuvenu Sartrovu definiciju, da je parafraziram – dužnost pisca se sastoji u tome da svakog upozna sa svetom, tako da se ni za koga ne bi moglo reći da je nevin – i trudio sam se, onoliko koliko sam mogao, umeo, znao, ponekad I smeo – da upravo to i činim. Da li sam uspeo? Ne znam, nadam se da jesam, bar kod nekoga i u nečemu. Ako nisam nikom drugome ni u čemu i ništa pomogao – sebi jesam. Zreo sam za sve svoje zablude, zanose, samoobmane i pogreške u meri u kojoj smem naglas da o njima govorim, i da ne tražim nikakvo opravdanje za sve svoje padove, i moralne i sve druge. Godine su samo to sve fino izbrusile, ne moram više da pribegavam mimikriji, smem da se samog sebe postidim kada se dogodi da učinim nešto što zaslužuje samoosudu. Pisanje je, pre svega, lekotvoran rad, samopomoć.

Šta vas danas najviše inspiriše?

Najbolje je da Vam na to pitanje odgovorim jednim citatom, nepotrebno je da bilo šta drugo kažem, ne bih smislio ništa originalnije, niti tačnije, a Dostojevski veli: Ništa nije fantastičnije od stvarnosti. Dovoljno je osvrnuti se oko sebe, zamisliti se nad sobom i videti obilje tema, motiva, razloga – svega onog što bi se moglo podvesti pod odrednicu inspiracija – da se čovek, sklon takvom izražavanju svoje sopstvenosti, oglasi nečim što ima književne odlike.

Da li postoje teme koje su vam i dalje izazov za obradu?

Naravno, iako ih je sve manje, a najčešći slučaj je da one stare, večne teme, dobiju nekakav novi pojavni oblik, isti suštinom a različit pojavnošću i/ili posledicama, pa me to zaintrigira. Imam dovoljno godina i dovoljno iskustva u “zanatu” da znam da ni svi izazovi nisu stvarni, da je mnogošta od onoga što čoveka u trenutku zainteresuje zapravo samo simulakrum, već viđeno, već promišljano i domišljano, već rečima demistifikovano. No, ljudska glupost, mržnja i ljudsko zlo su večni, i imaju stalno nova i nova lica, nov način okazivanja i iskazivanja. i ljubav je, razume se, večna, kao i dobro, i empatija, i razumevanje – ali oni su i večno isti, neophodni i za ljude dušespasni, tako da se o njima samo može, u suštini, ponavljati već rečeno, drugim rečima ili u drugačijoj formi. A ovo drugo me, ipak, uvek iznova zaprepasti i natera me da se potrudim da o tome kažem još poneku.

Spisateljica u belom mantilu: Za doktorku Mariju kažu da je srpska Nora Roberts

Koji su najveći izazovi s kojima se Udruženje književnika danas suočava?

Udruženje književnika Srbije (UKS) je Udruženje koje ima najdužu tradiciju esnafskog organizovanja na Balkanu. Ove, 2025.godine, obeležavamo 120 godina postojanja i kroz sve to vreme UKS je delilo sudbinu, da to tako kažem, naroda i države, bez obzira ne sve političke i društvene promene koje su se u tom period događale. Izazovi sa kojima se suočavamo su, nažalost, već nešto više od veka isti, ili, preciznije slični, što je posledica odnosa onih koji kreiraju kulturnu politiku prema kulturi i umetnosti u našem društvu. Bilo je, u nekim periodima, i boljeg, sadržajnijeg, odgovornijeg, kompetentnijeg i posvećenijeg odnosa prema kulturi i umetnosti, prema kulturnim poslenicima naročito, ne samo kada je UKS u pitanju, već i prema svakom od 34 reprezentativna Udruženja u kulturi koliko ih je danas aktivno u Srbiji. Nažalost, poslednje tri decenije mnogo toga se na gore izmenilo, resorno odgovorni na svim nivoima, kada je kultura u pitanju, ne čine dovoljno, ne samo u materijalnom smislu, da se istinska kultura afirmiše, sve je podređeno tržištu, a kultura se tretira kao trošak, kao odliv iz budžeta koji je jedva potreban, kao nešto što je usputno i nebitno. Ni UKS, pa ni pisci u celini, nisu pošteđeni takvog stava i pristupa, o čemu, verujem, javnost ipak zna, bez obzira koliko je sve drugo važnije. No, to je neka druga tema, koja zaslužuje duži i u svemu drugačiji razgovor. 0,67% BDP, koliko se odvaja za kulturu u celini, samo za sebe dovoljno govori. Što se UKS konkretno tiče – već godinama pokušavamo da iznađemo načine kakvog-takvog i koliko-toliko trajnog finansiranja naših aktivnosti i trudimo se da rešimo višedecenijski problem propadanja zgrade u Francuskoj 7, čiji se krov, usled nemara i nebrige nadležnih delimično urušio. Konačno se stvar pomerila sa mrtve tačke, Ministarstvo kulture je pronašlo način i u budžetu dodatna, početna sredstva da se, preko Zavoda za zaštitu spomenika kulture, otpočne sa kompletnom, faznom sanacijom zgrade – na čemu smo izuzetno zahvalni i ističemo to kao lični napor ministra Selakovića da taj, ponavljam – višedecenijski problem – bude okončan svima na korist. Cela ova godina biće godina jubileja i planirali smo da je obeležimo dostojno i dostojanstveno, u skladu sa mogućnostima i sredstvima za koje pokušavamo na sve načine da ih obezbedimo.

Kako vidite položaj pisaca u Srbiji danas i kakvu ulogu književnost ima u savremenom društvu?

Književnost je – ma kako to nekom delovalo danas, u XXI veku, dobu modernih tehnologija – još uvek (zapisana) savest i svest čovečanstva. Svest ljudi o njima samima i njihova savest ujedno, ma koliko to bilo demantovano činjenicama iz realnosti u kojoj obitavamo. Neće neka knjiga sprečiti nijedan rat, nijedan zločin počinjenj širom planete, ali će nas, ono ljudsko u nama što ipak u svakom još uvek, na sreću, postoji – opomenuti, upozoriti, ohrabriti da dignemo glas, da se usprotivimo, da se ponovo, makar koliko bili klonuli, očovečimo, da sprečimo daljne raščovečenje i obezboženje, daljne ozverenje i naše potpuno pretvaranje u privid čoveka, u potrošača i konzumenta, u slepog i gluvog roba koji je zadovoljan time da ima, a ne time da bude, koji je stvarno živ i svestan toga da je živ, da je pre svega i posle svega – čovek, u punom i onom najboljem značenju te reči. Pisci u Srbiji – govorim o onim stvarnim piscima, koji zaista stvaraju književnost, literaturu, koji stvaraju umetnička dela (tiraži nisu nikakva potvrda da je nešto što je napisano i uistinu književnost, umetnost) – imaju isti taj zadatak i istu tu misiju. Njihov položaj je neadekvatan, nedovoljno vrednovan I skrajnut na margin, kao što je to položaj i ostalih umetnika u Srbiji. Nažalost, to je tako, tako govori I pominjana statistika, tako dokazuju materijalni pokazatelji, tako potvrdjuje medijska scena i tabloidna stvarnost. Oni koji ne razumeju kolika je snaga umetnosti i koliko ona, ona prava umetnost da odmah kažem, predstavlja i državni i nacionalni interes Srbije i koliki potencijal u njoj leži da promenimo sliku u svetu o Srbiji – ti ne razumeju da kultura nije sadržana u Strategijama i Akcionim planovima, niti pak shvataju šta je stvarni interes Srbije kada je kulturna politika u pitanju. Da završimo Dostojevskim – Lepota će spasiti svet. A najviši izraz te lepote jeste umetnost, čiji je književnost sastavni deo i jedan od oblika okazivanja. Nadam se da će to svi shvatiti.

Saznajte sve o dešavanjima u biznisu, budite u toku sa lifestyle temama. PRIJAVITE SE NA NAŠ NEWSLETTER.

Izvor: BIZLife

Foto: Privatna arhiva