Jelisaveta Načić, prva žena sa diplomom arhitekte
I danas bi, baš kao i pre sto godina, Beograđanka Jelisaveta Načić prošla slično: njena diploma bila bi u drugom planu zbog „podobnih” kadrova, a njen privatni život bi izazivao komentare, osude i uvrede. Mnogi „moralisti” bi je prezreli i odbacili.
Do pre neku deceniju samo retko upućeni znali bi odgovor na pitanje ko je ta dama. Danas je malo drugačije, jer se priča o prvoj ženi arhitekti u Srbiji polako probija i skida zaborav sa Jelisavete i njenog dela. A njeno delo nije malo. Deo njenog stvaralaštva i dan-danas je pred očima mnogih Beograđana.
Jedna od lepših zgrada starog Beograda, sadašnja Osnovna škola „Kralj Petar Prvi”, u blizini Saborne crkve, sagrađena je po njenom projektu. Građena je dve godine, 1906‒1907, i za nju mnogi tvrde da predstavlja „ukras školske arhitekture”. Kažu da je autorka pri projektu narušila neka od načela kako bi zgradu što bolje prilagodila položaju. Za ovu školu i danas važi ocena da je funkcionalna, a ubraja se među važnije projekte koje je Jelisaveta radila.
Na sebe je skrenula pažnju kada je na konkursu za porodičnu grobnicu ‒ crkvu Karađorđevića na Oplencu ‒ osvojila treću nagradu. Možda nije jedina, ali je, svakako, jedna od retkih žena koja je projektovala crkve. Po njenom planu započeta je gradnja Crkve Aleksandra Nevskog na Dorćolu, u Beogradu, ali je zbog rata i prekida radova projekat kasnije nešto izmenjen. I Crkva Arhangela Mihaila u Štimlju, na Kosovu, rađena je po njenoj zamisli.
Danas bi za nju rekli da je poslovna žena koja ima viziju i misiju. Projektovala je ona ‒ naravno, ne za lepe oči ‒ i kuće tada bogatijim Beograđanima, a mnogi zaljubljeni parovi popeli su se njenim stepenicama od francuske ambasade prema Kalemegdanu.
Mali je ovo prostor da bismo pobrojali sve ono čemu je Jelisaveta dala pečat. Ovde ćemo još reći da se ona intenzivno bavila i uređenjem Terazijskog platoa. Po njenoj zamisli na Terazijama je trebalo da stoji i sadašnji simbol Beograda ‒ kalemegdanski Pobednik, statua Ivana Meštrovića. Jelisavetina ideja je bila da se podigne fontana, a da u središtu bude Pobednik. Projekat nije realizovan, a sama pomisao na postavljanje „golog muškarca” u centar Beograda nailazila je na veliki otpor ondašnje javnosti.
Sa Dalmatincem i kasnijim antikomunistom Ivanom Meštrovićem izuzetno se slagala. Da li je to slaganje prešlo granicu poslovnosti, to su samo oni znali. Meštrović je jedno vreme proveo radeći u improvizovanom ateljeu u Osnovnoj školi kod Saborne crkve (kako se tada zvala), baš one koju je projektovala Jelisaveta. I bio je to dovoljan povod da čaršija raspreda priče o vezi hrvatskog vajara i srpske arhitekte.
No, Jelisaveta je živela na način koji nije mnogo držao do mišljenja dokonih dušebrižnika. Usred Prvog svetskog rata udala se za Albanca Luku Lukaja. Upoznali su se za ono vreme na ne baš neobičnom mestu, u austrougarskom logoru Nežider. Tamo su okupatorske vlasti deportovale ovu Srpkinju jer se smatralo da je ona autor natpisa „Još ima neoslobođenih Srba”, koji je godinama stajao na Terazijama. Albanac Lukaj doveden je u logor iz sličnih razloga. On je, kao panslavista, podržavao i pomagao Srbe. U tom istom logoru bili su i Geca Kon i Milutin Milanković, pa je moguće da su njih dvojica doprineli da se Jelisaveta i Luka upoznaju.
Tu, u logoru, venčali su se i dobili kćer Luciju. Bilo je očekivano da po završetku rata prestanu sve patnje za njihovu porodicu. Međutim, problemi tek počinju. Najbliža rodbina je okrenula leđa Jelisaveti zbog braka sa Albancem, zbog čega se oni sele u Skadar. Takvoj odluci je doprinelo i osetljivo zdravstveno stanje njihove jedinice. Ali u Skadru imaju istovetan problem, samo je predmet prezira Albanac koji se oženio Srpkinjom.
U Albaniji će se ispostaviti da ratni dani za njih još nisu gotovi, jer izbija ustanak protiv Italijana, te njih dvoje kače puške o rame. Na kraju su se skrasili u Dubrovniku i, po izričitoj želji bogatog muža, Jelisaveta se posvećuje porodici. Čeznula je za Beogradom, a umrla je i sahranjena u Dubrovniku.
Na ovu hrabru i obrazovanu ženu Srbija i Beograd gotovo su bili zaboravili, a onda se 2004. godine dogodilo malo čudo. Odlukom ondašnjih gradskih vlasti jedna mala ulica na Dorćolu (Pavla Papa) preimenovana je u Ulicu Jelisavete Načić. Beograd se setio prve žene koja se, 1896. godine, upisala na Arhitektonski odsek Tehničkog fakulteta Velike škole. Ta ista žena će šest godina kasnije biti postavljena za arhitektu Beogradske opštine.
Obnovi sećanja doprinela je i knjiga Nataše Marković „Jelisaveta Načić – žena koja me proganja”. Ova knjiga, koja je delimično poslužila za ovu priču, nastala je, prema rečima autorke, kao rezultat „porazne činjenice da o toj darovitoj i zanimljivoj ženi ništa ne znamo”. Istoričar Dejan Ristić je tim povodom rekao da pred biografijom Jelisavete Načić „čovek mora potpuno da zanemi iz strahopoštovanja”. Ko zna, možda će njena biografija poslužiti i za scenario nekog filma, baš kao što je poslužila i za pisanje knjige!
Za kraj, nekoliko reči o naslednicima. Lucija, Jelisavetina i Lukina kći, bila je izuzetno obrazovana, govorila je pet jezika i dugo je bila direktorka u dubrovačkoj i jugoslovenskoj kompaniji „Kompas”. Život je udesio da Jelisavetina praunuka, istoričarka umetnosti Ana Rundo Mitić sa ćerkom živi u Beogradu. Krug se, ipak, zatvorio.
_____________________________________________________
Prvi srpsko-albanski rečnik
Zahvaljujući vezi i kasnijem braku između Jelisavete Načić i albanskog intelektualca Luke Lukaja, u Beogradu je 1935. objavljen prvi srpsko-albanski rečnik. Kao autor je potpisan Luka Lukaj. Ne zna se koliko je primeraka sačuvano, ali se rečnik i sada može pronaći u Narodnoj biblioteci Srbije.
Izvor: BIZLife magazin
Foto: Wikimedia
Piše: Milenko Vasović
