Krajnje je vreme da priznamo jednu neprijatnu istinu: korporativni jezik je često savršen način da kažeš mnogo, a da, zapravo, ne kažeš ništa. Rečenice su duže, pojmovi komplikovaniji, a poruka sve mutnija. Kao da negde postoji nepisano pravilo da tekst mora da zvuči komplikovano da bi delovao pametno.

U kompanijama ovu grešku viđam svakodnevno. Pošalje se mejl o „implementaciji strateške inicijative za unapređenje internih procesa”. Ljudi ga pročitaju, zatvore i nastave dalje, jer nisu sigurni šta se tačno dešava i šta se od njih očekuje. Jedno od mojih omiljenih pametnih obaveštenja govorilo je o „aktivaciji nove platforme za optimizaciju kolaboracije”. Na kraju se ispostavilo da je to, zapravo, novi Teams kanal.

I onda se menadžment pita zašto ljudi ne čitaju interne poruke. Istina je mnogo jednostavnija – čitaju ih, ali ih ne razumeju. A ponekad je istina i da je taj korporativni jezik često samo način da sakrijemo da nismo ni sami sigurni šta tačno želimo da kažemo.

Na treninzima često dajem jedan vrlo jednostavan zadatak. Kažem ljudima: „Pokušajte da u jednoj rečenici objasnite čime se bavite detetu od šest godina.” I onda nastane tišina, ljudi se zaglave, traže jednostavnije reči, pišu, pa brišu. Odjednom shvate koliko je teško objasniti nešto jednostavno. A komplikovano, sa druge strane, zapravo je vrlo lako. Dodaš nekoliko stručnih termina, par akronima, tri prideva zaredom i – voila – zvučiš ozbiljno. Ali pronaći jasne i obične reči – to je već mnogo teži posao.

Na ovoj vežbi uvek se dešava jedna zanimljiva stvar. Čim pomisle na dete od šest godina, ljudi se automatski prilagode. Počinju da pojednostavljuju, biraju jasnije reči, traže slike i poređenja. Dakle, instinktivno razumeju da moraju da prilagode poruku svojoj publici.

Tu dolazimo do zanimljivog pitanja. Ako nam je potpuno prirodno da se prilagodimo detetu od šest godina, zašto to isto ne radimo i sa odraslima? Zašto u komunikaciji sa kolegama i zaposlenima odjednom pretpostavimo da svi imaju isti kontekst, isto znanje i isti nivo fokusa? Naravno da nemaju.

Međutim, čim u kompaniji neko predloži da se piše jednostavnije, pojavi se isti strah: to će zvučati previše prosto. Kao da je jednostavan jezik neka vrsta profesionalne sramote. Kao da će ljudi pomisliti da ne znaš šta radiš ako ne koristiš dovoljno kompleksne reči.

Paradoks je u tome što je, zapravo, obrnuto.

Jasan jezik nije zaglupljivanje. On je poštovanje. Poštovanje vremena ljudi koji čitaju tvoju poruku, poštovanje njihove pažnje i, iskreno, njihovog nervnog sistema i vijuga. Tu dolazimo do najvažnije stvari: kada komuniciraš jasno, ne spuštaš nivo, već podižeš standard i smanjuješ šum. Prava komunikacija nije demonstracija pameti, već alat koji pomaže ljudima da razumeju, da se pokrenu i da urade nešto konkretno.

Drugim rečima: nećeš zvučati pametnije ako govoriš komplikovano. Komplikovano je uvek samo komplikovano, a zaposleni i dalje neće razumeti ništa.