Javno-privatna partnerstva: Zašto su važna i gde bi mogla da se unaprede?

Javno-privatno partnerstvo (JPP) predstavlja izuzetno složen oblik finansiranja značajnih projekata koji se zasniva na dugoročnoj saradnji između javnog i privatnog partnera kako bi se obezbedilo finansiranje izgradnje, rekonstrukcije, upravljanja ili održavanja infrastrukturnih i drugih objekata od javnog značaja ili pružanje usluga od javnog značaja.

Zakon poznaje ugovorno JPP, ono koje je sklopljeno isključivo na ugovornoj bazi, zatim institucionalno JPP, koje podrazumeva vlasništvo zajedničkog privrednog društva između javnog i privatnog partnera, što podrazumeva i zajedničku podelu rizika, dok je treći vid saradnje klasična koncesija. Međutim, iako su oba oblika JPP-a i koncesija razdvojeni i definisani u posebnim članovima Zakona, ipak nije potpuno jasno formulisano da se radi o različitim oblicima ulaganja, odnosno saradnje, naročito imajući u vidu različita prava i obaveze koje proističu iz tih odnosa.

DEJAN VUKOVIĆ:

VELIKA JE ASIMETRIJA IZMEĐU NIVOA EKSPERTIZE U JAVNOM I PRIVATNOM SEKTORU, ŠTO DOVODI DO STRAHA DA SE UĐE U TAKVE ARANŽMANE

„Iz celokupnog teksta Zakona se ipak može zaključiti da je reč o različitim oblicima saradnje, te sam mišljenja da nije nužno u ovom momentu menjati ovaj zakon” – poručuje advokat Dejan Vuković, potpredsednik Saveza za imovinu i investicije NALED-a, i dodaje: „Sa druge strane, primetno je da postoji mali broj podzakonskih akata koji regulišu ovu oblast, te bi dodatno dorađivanje zakonodavnog okvira kojim bi se jasnije definisali određeni pojmovi i postupci svakako predstavljalo poželjno rešenje. Tu najpre govorimo o pitanju nadzora nad sprovođenjem JPP-a, transparentnosti procesa, usaglašenosti sa drugim zakonima, preciziranje pravila o sukobu interesa i sl.”

Dejan Vuković, NALED (Foto: Nadica Vidić)

Sa njim se donekle slaže i Danilo Babić, direktor kompanije „Inobačka”, koja je pri kraju izgradnje dve podzemne garaže u Novom Sadu, i to putem veoma uspešnog projekta javno-privatnog partnerstva sa Gradom Novim Sadom:

„Čitava ta legislativa je u redu postavljena, u osnovi, ali ono što je problem jesu opet institucije, odnosno sprovođenje tog zakona, jer se dosta gubi vremena u procedurama za ishodovanje građevinske dozvole i prenos javnih ovlašćenja. Tu vidim priliku, tu ima prostora za unapređenje Zakona i pratećih propisa. Daleko od toga da to uopšte ne funkcioniše, ali mislim da ima dosta prostora da se to unapredi, što bi onda ohrabrilo i ostale investitore da učestvuju u takvim projektima.”

DANILO BABIĆ:

INVESTITORI ČESTO NEMAJU JASNU SLIKU TOGA ŠTA JE JPP I NE MOGU DA SAGLEDAJU ČITAV POSAO U CELOSTI

„Ono što mi mislimo, a to se nalazi u Beloj knjizi za 2023. godinu, došlo je vreme za novu izmenu Zakona o javno-privatnom partnerstvu i koncesiji i tu treba uvažiti najbolje prakse zemalja u regionu” – nadovezuje se Aleksandar Ljubić, izvršni direktor Saveta stranih investitora. Kako kaže: „U tom segmentu nemate uniformno ponašanje, ali jednostavno možemo da pogledamo koji su to projekti. Savet stranih investitora može da pomogne državi da usvoji najbolje prakse iz regiona, u različitim projektima. Međutim, predvidljivost poslovnog okruženja je tu od izuzetne važnosti. Investitori, naročito strani, vole da im je dosadno, oni ne vole nikakva iznenađenja.”

Aleksandar Ljubić, Savet stranih investitora (Foto: CorD magazine)

Inače, kada je o Srbiji reč, Komisija za javno-privatna partnerstva objavila je spisak odobrenih projekata u periodu od 2012. godine, tj. od dana njenog osnivanja, pa sve do danas, i trenutno je 284 njihov zvaničan broj.

ALEKSANDAR LJUBIĆ:

INVESTITORI, NAROČITO STRANI, VOLE DA IM JE DOSADNO, ONI NE VOLE NIKAKVA IZNENAĐENJA

Kao predstavnik kompanije koja se usudila da uđe u jedan takav projekat, uprkos svim izazovima i nedoumicama, Danilo Babić iz „Inobačke” poručuje:

„Najveći problem je zato što je slaba praksa, malo ima iskustva i znanja o svemu tome. Investitori često nemaju jasnu sliku toga šta je JPP i ne mogu da sagledaju čitav posao u celosti, a posebno njegov finansijski deo. Sve je dosta kompleksno, jer to nije klasična investicija, gde se zna tačno kolike su ulazne cene. To su, uglavnom, dugoročne investicije, koje se ne mogu vratiti u nekim rokovima na koje su ’real estate developeri’ navikli, što je od pet do deset godina. Ovde pričamo o rokovima od 15 do 20 godina i to je ono što obeshrabruje investitore da ulažu u takve projekte.”

„Ako pričamo o potrebama, one su enormne, naročito u polju nekih bazičnih usluga koje stanovništvo u lokalnim zajednicama ostvaruje” – poručuje Zoran Blagojević, predsednik Izvršnog odbora Wiener Städtische osiguranja, i naglašava: „Na primer, Bukurešt je kroz javno-privatno partnerstvo rešio pitanje vodovoda i kanalizacije, a zamislite da Beograd, kao najveći i najznačajniji centar, ali i niz drugih gradova u Srbiji te probleme još nisu rešili. Mi ovde pričamo o partnerstvu i tu se postavlja pitanje da li mi zaista verujemo da smo dostigli taj nivo zrelosti da sebe, kao privatnu stranu, doživljavamo u jednakom položaju kao nekoga ko je predstavnik države. Mislim da još uvek nismo.”

Zoran Blagojević, Wiener Städtische osiguranje (Foto: Wiener Städtische osiguranje)

„Govorili smo o sistemima za prečišćavanje otpadnih voda i kanalizaciji i to je nešto što je nama potrebno, to je jedan veliki prostor u kome može doći do takvih partnerstava. Nebo je granica u javno-privatnom partnerstvu i zato Savet stranih investitora smatra da tamo gde su velike kapitalne investicije, koje su strateške, njih država i treba da radi sa velikim stranim kompanijama, ali opet, sa druge strane, mnogo je investicija koje mogu da rade i domaće privatne kompanije” – zaključuje Aleksandar Ljubić iz Saveta stranih investitora.

U načelu, Zakon o javno-privatnom partnerstvu, još od 2011, kad se prvi put krenulo sa njegovim usvajanjem, i uz naknadne izmene, uspeo je da preleži takozvane dečje bolesti. To je stvorilo osnovu za takvu vrstu investiranja, međutim, sam koncert javno-privatnog partnerstva i dalje je ugovorno složen. Sa jedne strane, tu je investitor, koji tačno zna šta želi, dok su, sa druge strane, lokalne samouprave, koje nemaju iskustva i znanja, a naročito ljudskih kapaciteta da iznesu tako velike projekte.

„Stiče se utisak da je jedan od ključnih problema velika asimetrija između nivoa ekspertize u javnom sektoru u odnosu na privatni sektor, što dovodi do straha naročito kod lokalnih samouprava da ulaze u takve aranžmane. Zbog nedovoljnog poznavanja svih detalja pravnog posla mogu da završe sa ugovorima koji će biti nepovoljni za javni sektor, a obavezivaće ih, uz pretnju ugovorne kazne, na rok od više decenija. Zato treba razvijati sistem podrške javnom sektoru, da zna da prepozna gde je JPP optimalan poslovni model, a gde nije” – poručuje predstavnik NALED-a Dejan Vuković.

Danilo Babić, Inobačka (Foto: Milan Stojanović)

„U segmentu podrške, sa stanovišta osiguranja koja je neophodno obezbediti, mislim da sposobnost i spremnost apsolutno postoje” – poručuje Zoran Blagojević iz Wiener Städtische osiguranja i dodaje: „Ako postavimo pitanje potencijalnog javno-privatnog partnerstva na polju osiguranja, tu možemo da pričamo o klimatskim promenama, o elementarnim nepogodama, odnosno o potrebama koje su potpuno drugačije u odnosu na neki prethodni period. Daću vam primer osiguranja poljoprivrede, to je i te kako pogodno tle da se eventualno otvori priča javno-privatnog partnerstva između države i privatnih kompanija kako bi se taj problem adekvatno rešio.”

Ne postoji nijedan primer države na svetu koja se razvila samo uz pomoć stranih investicija i zato su javno-privatna partnerstva nešto što otvara vrata upravo i domaćim privrednim subjektima, pogotovo u manjem obimu, na lokalu. Naravno, tu i država može da pomogne u vezi sa promocijom takvih vidova poslovne saradnje, pogotovu danas, kada se nalazimo u jednoj multikrizi i kada se mora biti krajnje oprezan sa trošenjem novca iz državne kase.

Saznajte sve o dešavanjima u biznisu, budite u toku sa lifestyle temama. PRIJAVITE SE NA NAŠ NEWSLETTER.

Počinje li TikTokizacija Linkedina?

Izvor: BIZLife Magazin

Foto: Siniša Ristić/Nadica Vidić/Milan Stojanović/CorD magazine/Wiener Städtische