Jagoš Marković o stidu, obrazu, krupnom kapitalu, silikonima…

Pozorišni reditelj Jagoš Marković u razgovoru za Nedeljnik govori o apsurdima sadašnjeg vremena i propagiranim vrednostima. Ipak, smatra i da „ima još pametnih ljudi, ima ukusa, ima stida i obraza. Možda ga nema na naslovnim stranicama, ali ga ima u životu“.

Kaže da je  za njega „motiv broj jedan uvek pozorište, umetnost, publika. Kopča s vremenom dođe kao derivat toga. Mantra ili, ako vam se više sviđa, moto, ubitačni moto ovog vremena „postistina“ je poraz smisla, lepote, poraz zdrave pameti. A pitanja smisla i lepote su ključna pitanja kojima se pozorište bavi, a ako se dobaci i do umetnosti, onda Bogu hvala“

-Velika Mira Stupica je divno i mudro rekla – ima mnogo nas u nama. Ako u kontekstu u kome ljudi žive razvijate, da pojednostavim, naklonost prema narandžastoj boji ili prema čemu god, ljudi će to velikim delom i prihvatiti. Posebno ako je narandžasta boja direktno povezana sa opstankom, zaposlenjem, na primer. To naravno ne abolira pitanje pojedinačne odgovornosti, a svakako daje na suštinskoj važnosti činjenici da su dobri oni društvenopolitički sistemi koji preporučuju, forsiraju najbolje u čoveku. Kada bi, recimo, bilo moderno čitati Dostojevskog kao što su moderni silikoni, znate li koliki bi tiraži knjiga bili? Ali od Dostojevskog ne bi ni izdavači imali ne znam kakav profit, a on bi iznedrio misleće ljude – što ne treba ni krupnom kapitalu, ni postistini. Kao što u pozorištu, na sceni, kralja igraju drugi svojim odnosom, a ne glumac koji igra kralja, tako je i u životu. Kralja čine drugi svojim klanjanjem, autocenzurom, strahom… To su nesvesni mehanizmi dobrog dela „kolektivnog Ja.

Izvor: Nedeljnik

Foto: YouTube screenshot