Imate li šlem za srce? Osvrt na mentalno zdravlje na radnom mestu

Piše: Marijeta Lazor, ekspert za korporativne komunikacije i volonterka Centra „Srce”

Kako ste?

Ako ste u većini koja automatski odgovara socijalno prihvatljivim „OK sam”, razumem. Retko se odmah čuje iskren odgovor u kojem su izrečena osećanja tuge, ljutnje, iznenađenje, strah, sreća, a još ređe reči kojima se nijansiraju stepen i snaga emocija u svom bogatstvu spektra.

Većina se slaže s tim da otvorenim pitanjima otvaramo i razgovor. Koliko, zapravo, razgovaramo, a koliko samo pričamo? Da li stvaramo prilike da zaista slušamo ili samo čujemo zahvaljujući sposobnosti praćenja zvukova iz svoje okoline putem ušiju?

Kroz decenije rada na polju komunikacija i volontiranje u Centru za emotivnu podršku i prevenciju samoubistva „Srce” uveravam se svakodnevno da upravo slušanjem otvaramo ceo novi svet.

Hands in a shape of a realistic human heart, love concept illustration, comic style drawing

I nauka i praksa kazuju da aktivno slušamo kako bismo razumeli. Pasivno slušamo kako bismo čuli, a prihvatanje perspektive druge osobe, bez predrasuda – veština je koju razvijamo tokom celog života. Radna sredina je jedno od životnih okruženja u kojem provodimo najmanje trećinu dana i u kojem dolazimo u kontakt sa kolegama, ali i sa svim pojedincima, institucijama, firmama itd. povezanim sa našim biznisom. Upravo zbog značaja, uticaja i odgovornosti svakoga od nas u tom procesu – izgovorene i prećutane reči često su i otrov i lek.

Praksa u rečima

Više od polovine zaposlenih ima mentalne poteškoće izazvane poslom, a svaki deseti zaposleni na poslu je doživeo neku vrstu diskriminacije u vezi sa mentalnim zdravljem – deo je ključnih nalaza istraživanja koje je sproveo Centar za pružanje emotivne podrške i prevenciju suicida „Srce”. Razgovori sa više od 30 odsto naših korisnika, gotovo 3000 kontakata godišnje, upozoravaju. Podstaknuti direktnim uvidima, kroz istraživanje smo otvorili dijalog i sa zajednicom i sa donosiocima odluka i sa predstavnicima svih sektora društva kako bismo ukazali na narastajuće probleme, ali i pružili posebnu podršku zaposlenima za očuvanje i negu mentalnog zdravlja.

Stavovi rukovodilaca u 100 srednjih i velikih vojvođanskih kompanija i više od 2000 zaposlenih ukazuju na to da samo dva odsto preduzeća u okviru periodičnih zdravstvenih pregleda ima razgovor sa psihologom predviđen za sva radna mesta.

Izveštaji do ponoći, svaki dan prekovremeno, ponižavanje, vređanje, ismevanje, ucenjivanje, mikromenadžment, opsesivni nadzor, izgaranje dok ne izgoriš itd. – deo su emocija i situacija sa kojima se suočavaju zaposleni.

Strah od gubitka posla, loša komunikacija, loši fizički uslovi rada, prevelik pritisak i tempo rada, ograničene mogućnosti za lični razvoj, neprincipijelno rukovođenje, nedostatak razumevanja, tolerancije i podrške itd. – deo su odgovora koji ukazuju na lošu kulturu u kolektivima.

„Ličnost i karakter” kompanije, korporativna kultura preduzeća, vidljiva je svima koji komuniciraju sa firmom. I upravo prenošenje poruka, saopštavanje misli i osećanja – odgovora, dogovora, razgovora, izgovora i sl. – stvara i nedeljivi element kulture govora, takozvanu emocionalnu kulturu, kroz koju se utiče na osećanja, ponašanje i odnose zaposlenih.

Za otvoren razgovor neophodan je siguran prostor. Neophodan, ali ne i dovoljan, bez poverenja i spremnosti jedne strane da postane ranjiva prema drugoj strani; nedovoljan bez vere u doslednost i dobronamernost u postupke druge strane; nedovoljan bez lične predispozicije da verujemo i dobrog mišljenja o prethodnim delima i odlukama kolega. Zbog toga, nažalost, ne iznenađuju podaci iz istraživanja da više od polovine ispitanika ocenjuje najnižom ocenom podršku koju može da dobije u radnom okruženju kada oseti tegobe u vezi sa mentalnim zdravljem.

Nije ohrabrujuća ni svetska statistika. Godišnje se izgubi 12 milijardi radnih dana zbog depresije i anksioznosti, što globalnu ekonomiju košta skoro milijardu dolara, procenjuje Svetska zdravstvena organizacija u istraživanju o mentalnom zdravlju na radu 2022. godine.

„Jezik u akciji”, govor koji neretko može da „otruje”, pojačava diskriminaciju i nejednakost. Radno okruženje nije lišeno takvih situacija. Uz to, maltretiranje i psihičko nasilje predstavljaju ključne pritužbe na ambijent u kolektivima, a diskusija ili otkrivanje mentalnog zdravlja – tabu u radnim okruženjima širom sveta.

I kao što se telo čoveka trudi da održi fizički balans, tako se i njegov um trudi da održi neku vrstu mentalne ravnoteže. Podrška je ključna u takvim trenucima, ali preko 80 odsto anketiranih firmi nema definisan postupak za prijavljivanje poteškoća zaposlenih sa mentalnim zdravljem. Samo 14 odsto ispitanika ima mogućnost razgovora sa psihologom ili psihijatrom na poslu, a tek dva odsto ovu mogućnost i koristi.

Kolika je odgovornost svakog od nas? Koliko smo spremni da zaista razgovaramo i dosledno se ponašamo bez osuđivanja, bez predrasuda, bez „deljenja saveta” i gotovih rešenja? Firme u većini slučajeva uopšte ne deluju preventivno, pokazali su nam nalazi istraživanja. Više od 70 odsto zaposlenih kaže da u preduzeću nema službu ili osobu koja pruža informacije ili podršku u oblasti prevencije mentalnih oboljenja. Gotovo 80 odsto zaposlenih navodi da se u njihovim kompanijama ne organizuju zdravstveno-edukativne kampanje u oblasti mentalnog zdravlja, a svega osam odsto je prisustvovalo takvim događajima.

Zaposleni uglavnom ne razmišljaju o tome kao o nečemu što može da se promeni, što ne moraju da trpe i prihvataju kao nešto prirodno, nešto što je deo posla, sa čim se nose manje ili više uspešno. Ako nisu uspešni, to shvataju kao dokaz svoje slabosti, koju prikrivaju i koje se stide – neki su od nalaza u razgovorima sa učesnicima istraživanja.

I nije sva odgovornost samo na poslodavcima. Na svakome od nas je odgovornost za sopstvenu psihičku otpornost, ali i za podršku osetljivim i ranjivim grupama ljudi, koje su često manje vidljive. Odgovornost je i na sindikatima, i na zdravstvenim radnicima, i na donosiocima odluka, i na poslovnim udruženjima, ali i na civilnom sektoru koji se zalaže za rešavanje društvenih problema, i na medijima da otvoreno, objektivno i što češće govore o mentalnom zdravlju, bez senzacionalizma u izveštavanju.

Reči u praksi

Problem nije ni lak, ni od juče, niti se u kratkom roku rešava, ali nije ni nerešiv. Verujem da bi se većina nas odmah složila u želji da budemo mentalno zdravi i da živimo ispunjene živote u kojima ćemo ostvariti svoj pun potencijal; da produktivno učestvujemo u zajednicama i da pokažemo otpornost u suočavanju sa stresom i nevoljama.

Kako se osećate u vezi s tim? Imate li predlog kako da ove želje zažive u praksi? Otvaranjem pitanja otvaramo prostor za razgovor (sa sobom i sa drugima) i priliku za nova iskustva i promene za zajedničku dobrobit. Potvrđujem to dobijenim podacima o mogućim pravcima budućeg rada: od stvaranja okruženja za promene u organizacionoj kulturi, preko definisanja faktora rizika za nastajanje mentalnih poteškoća i edukacije menadžmenta za adekvatno suočavanje sa izazovima iz ove oblasti do definisanja postupaka i donošenja akata koji regulišu odnos prema mentalnom zdravlju i konstantne promocije mentalnog zdravlja.

Obavezni sistematski pregledi koje bi organizovali poslodavci već bi bili veliki iskorak za mnoge. I veći broj inspektora rada koji bi bili obučeni i za prepoznavanje problema koji utiču na mentalno zdravlje. I proširenje broja stručnjaka za medicinu rada. I zakonodavni okvir koji bi predvideo sve mere za zaštitu mentalnog zdravlja u radnom okruženju. I…

Kao što je radnicima na gradilištu neophodan šlem i druga oprema koja štiti od fizičkih povreda, tako nam je svima potreban svojevrsni „šlem za srce”, jer imamo i pravo i obavezu na zaštitu mentalnog zdravlja i dostojanstven rad. 

Saznajte sve o dešavanjima u biznisu, budite u toku sa lifestyle temama. PRIJAVITE SE NA NAŠ NEWSLETTER.

Izvor: BIZLife Magazin

Foto: Nenad Petrin/Cmeree/Freepik