Godišnje „osvojimo“ četiri Mont Everesta: Ne peške, ne biciklom, već skrolovanjem

Kažu da prosečna osoba godišnje „pređe“ razdaljinu visoku čak četiri puta koliko i Mont Everest. Ne peške, ne biciklom, ne avanturistički – već skrolovanjem. Samo jednim, često nesvesnim, pokretom palca.

Na prvi pogled zvuči kao tipična senzacionalistička statistika sa interneta. Ali kada se saberu minuti provedeni u čekanju u redu, u prevozu, u pauzama između obaveza, svi oni kratki trenuci u kojima ruka automatski posegne za telefonom, možda i nije daleko od istine. Neki proračuni govore o oko 140 kilometara godišnje „pređenih“ vertikalnim pomeranjem ekrana. Ako to pretočimo u visinu, dobijamo četiri Mont Everesta.

Naravno, ne postoji precizna naučna formula kojom bi se izmerio svaki potez našeg palca. Svako skroluje drugačijim tempom, na različitim uređajima, sa različitim navikama. Neko čita pažljivo, neko „preleti“ deset ekrana u sekundi. Ali suština nije u savršenoj tačnosti brojke, već u metafori koja otvara oči, koliko zapravo vremena, pažnje i pokreta odlazi na digitalna prostranstva koja nemaju ni početak ni kraj.

Zanimljivo je razmišljati o tome: gde bismo stigli kada bismo tu istu energiju usmerili negde svesno? Kada bismo makar deo tog skrolovanja zamenili listanjem knjige, razgovorom, kretanjem? Ne znači da je internet neprijatelj, niti da treba bežati od ekrana, ali možda možemo povremeno zastati i zapitati se: da li ja skrolujem sadržaje ili oni skroluju mene?

Aleksandar Milosavljević – Menadžer koji je dotakao vrh sveta

Telefoni su se, gotovo neprimetno, od uređaja koji su služili za komunikaciju pretvorili u produžetak naše svesti i savršenu zamenu za tišinu. Više ne postoji trenutak koji je „prazan“: dok čekamo lift, dok voda kipi, dok neko kasni dva minuta, prvo posežemo za ekranom. Društvene mreže su postale naš jutarnji alarm, informativni servis, razbibriga, motivacioni trener i dnevnik raspoloženja, sve u jednom.

Čak i kada nemamo konkretan razlog da ih otvorimo, ruka sama pronađe put, kao da mozak traži nešto što ni sam ne ume da imenuje. To nije samo navika, već svojevrsni refleks: proveriti da li se nešto desilo, da li smo nešto propustili, da li neko nešto očekuje od nas. Paradoksalno, nikada nismo bili povezaniji sa svetom, a istovremeno rasutiji u sebi. Ekran je postao granica između nas i realnosti, i često ga podižemo kao štit, čak i onda kada nam štit nije potreban.

Palac je postao naš novi kompas. Pitanje je samo  vodi li nas negde, ili nas vrtoglavo vrti u krug podno Everesta koji nikada nećemo stvarno penjati.

Izvor: BIZLife

Foto: Freepik