Oregon Trail: Kako planirati neplanirano

Sećate se igre Oregon Trail iz sedamdesetih? Verovatno ne, ali skoro svake godine izađe neka nova verzija, a jednu od njih sam i ja igrao. Suština je uvek ista: imate ograničene resurse, nepoznat teren i odluke od kojih zavisi preživljavanje. Zvuči poznato? Upravo tako izgledaju projekti u stvarnom svetu.

Svaki dan može da donese novi problem. Ključno pitanje nije da li će nešto poći po zlu, već kada će se to desiti i kako ćemo reagovati. Najbolji menadžeri ne planiraju idealan tok događaja – oni unapred osmišljavaju tri moguća scenarija za trenutak kada stvari krenu nizbrdo. Možda najvažnija dilema u svakoj partiji: brzina ili kvalitet? Da li uložiti novac u brži prevoz ili u sigurnije zalihe? U poslovnom kontekstu – da li investirati u brži rezultat ili u kvalitetniji proizvod? Ne postoji univerzalan odgovor, ali ono što mora da postoji jeste svesna odluka.

Možda u vašoj kompaniji možete započeti „Oregon Trail pregled”. Sednete za sto i zapitate se: šta sve može da pođe po zlu? Imate li „plan B” za svaki od tih scenarija? Možda deluje pesimistično, ali nam u realnosti štedi i živce i novac.

The Lost Vikings: Snaga tima u različitosti

Moja prva igra bila je The Lost Vikings. Tri vikinga – Erik, Baleog i Olaf – svaki sa potpuno različitim sposobnostima. Erik je brz i agilan, ali slab. Baleog je snažan borac i strelac, ali spor. Olaf nosi neprobojan štit, koji služi za odbranu i kao platforma, ali ne može da napada. Poenta je bila jednostavna: bez sve trojice nijedan nivo se ne može preći. Nije bilo „glavnog junaka” koji sve rešava sâm. Svaki viking je morao da doprinese svojim jedinstvenim veštinama kako bi se problem rešio.

Najgori projekti na kojima sam ikada radio bili su upravo oni gde je neko pokušavao da bude i Erik, i Baleog, i Olaf u isto vreme. Ishod je uvek bio isti: izgaranje, loš kvalitet i tim koji potpuno gubi motivaciju. Ključ uspeha je u tome da sastavite tim čije se veštine međusobno dopunjuju, a ne preklapaju. Takođe, ako se bilo koji deo posla oslanja isključivo na jednu osobu, to je recept za ozbiljan problem. Kada se ovo shvati i počnete da radite kao pravi tim – kao pravi „izgubljeni vikinzi” – sve postaje mnogo lakše.

Piše: Petar Sutara, Egzakta Group – Foto: Vojislav Vujanić

Resident Evil: Kada svaki izbor ima cenu

Imate ograničen broj slotova za opremu. Ključ, baterijska lampa, pištolj, municija, zeleni sprej za lečenje, ali šta raditi sa raketnim bacačem, koji zauzima pola opreme i zbog kojeg moraš da odustaneš od dosta osnovnih resursa? Da li da ga ponesem sa sobom ili da ga ostavim u sanduku i vratim se po njega kasnije? Sledeći nivo može biti otkrivanje novog terena i rešavanje misterije ili iza tih vrata može biti konačni bos, koji može da se pobedi samo raketnim bacačem.

Resident Evil (Pritajeno zlo) suočava vas sa istim dilemama kao kada pravite budžet za neki veliki projekat ili za sledeću godinu. Resursi su ograničeni, prostor je ograničen, a svaka pogrešna odluka može kasnije da vas košta. Ova igra te nauči da svaka odluka da uradiš „A” automatski znači da odustaješ od „B”, „C” i „D”; u Resident Evilu to je bukvalno pitanje života i smrti. U poslovnom svetu možda nije toliko dramatično, ali suština je ista. Na kraju, uvek postoji i trošak naknadnog menjanja prioriteta. U svetu Resident Evila – taj trošak je zamorno pešačenje na drugi kraj zgrade po zaboravljeni predmet. U poslovnom svetu – to je skupa reorganizacija tima, probijanje rokova i neprijatno objašnjenje klijentu zašto projekat kasni. Svaki „slot” u organizaciji ima svoju cenu i ne možete nositi sve odjednom. Primorani ste da birate i da živite sa svojim izborom.

Portal (2007): Kada konvencionalna rešenja zakažu

„Sledeći test je zahtevan”, najavljuje GLaDOS svojim robotskim glasom. I zaista jeste. Igrač se nalazi u prostoriji bez vidljivog izlaza, opremljen samo portal puškom, u okruženju gde zakoni fizike funkcionišu suprotno od očekivanog. Nema Jutjub tutorijala, nema pomoći kolega – samo ti i problem koji deluje nerešivo.

Portal je jednostavan primer rešavanja problema pod pritiskom. Svaki nivo te primorava da posmatraš izazov iz potpuno drugačijeg ugla, i to doslovno. Rešenje možda nije u prolasku kroz postojeća vrata, već u stvaranju novih. Možda cilj nije da ti dođeš do njega, već da on dođe do tebe. Ovde se razvija jedna od najvažnijih poslovnih veština – sposobnost da redefinišeš problem, umesto da se slomiš pokušavajući da rešiš pogrešan. Možda izazov nije u nedostatku ljudi, već u neefikasnoj organizaciji posla. Možda problem nije pritisak konkurencije, već suštinsko nerazumevanje potreba klijenata.

Ograničenja nisu prepreka – ona su tvoj kreativni poligon. U Portalu možeš da postaviš samo dva portala istovremeno. To, na prvi pogled, deluje kao hendikep, ali te, zapravo, tera da budeš daleko kreativniji nego da imaš potpunu slobodu. Stoga, vidite priliku tamo gde drugi vide barijere i ne ustručavate se da testirate rešenja koja na prvi pogled prkose logici.

Lekcija Liroja Dženkinsa: priča o savršenom planu i ljudskom faktoru

Moramo pomenuti najčuveniji menadžerski fijasko u istoriji gejminga. Zamislite scenu: tim od dvadeset i pet igrača provodi pola sata kujući strategiju za napad na sobu punu zmajeva. Svaki detalj je isplaniran – ko se gde kreće, kada napada, kojim redosledom. Svi znaju svoju ulogu. Plan je savršen. A onda se kroz tišinu prolomi urlik: „Hajde da uradimo ovo, LEEEEROY JENKINS!” Jedan igrač, ignorišući ceo dogovor, sam uleće u borbu i za manje od petnaest sekundi – ceo tim je zbrisan. Precizno skovan plan je propao jer jedan čovek ili nije slušao, ili ga nije bilo briga. Svako je, verovatno, u karijeri sreo svog Liroja. To je onaj član tima koji uvek krene svojim putem, ignoriše dogovor i uništi nedelje planiranja. Pitanje je uvek isto: kako je to moguće i zašto to neko radi?

Upravo nas Liroj uči važnu lekciju o timskom radu: nije dovoljno imati najbolji plan ako ga ne razumeju svi članovi tima i, što je još važnije, ne prihvate svi svoju ulogu u njemu. Komunikacija o planu nije samo slanje imejla. To je proces u kojem svako mora da shvati zašto radi to što radi i kako se njegov deo slagalice uklapa u veliku sliku. Velika grupa ljudi zaista može funkcionisati kao jedan organizam. Ali samo onda kada svako bezuslovno razume kako njegov mali doprinos gradi nešto spektakularno.

Budućnost liderstva je u igri

Gejming nije samo zabava ili beg od stvarnosti – to je i poligon za vežbanje. Svaki put kada rešavate problem u igri – aktivirate iste mentalne „mišiće” koje koristite dok vodite projekat, koordinirate tim ili sarađujete sa različitim akterima u poslovnom svetu. Tradicionalno obrazovanje nas često uči da analiziramo već rešene probleme. Čitamo studije slučaja o tome kako je neko drugi uspešno prebrodio izazove pre dvadeset godina. S druge strane, igre nas uče kako da se suočimo sa problemima koje niko pre nas nije video, sa ograničenim resursima i pod pritiskom vremena. I upravo tu leži ključna razlika. Poslovni svet se menja brže nego što se udžbenici mogu napisati. Ono što je funkcionisalo juče možda neće raditi sutra.

Možda je vreme da prestanemo da se stidimo zbog toga što razumemo koncept „aggro managementa” u World of Warcraftu i počnemo da prepoznajemo da je to dragoceno znanje za upravljanje timom pod stresom. Možda je vreme da prestanemo da ignorišemo lekcije iz najkompleksnijih okruženja za donošenje odluka.

Saznajte sve o dešavanjima u biznisu, budite u toku sa lifestyle temama. PRIJAVITE SE NA NAŠ NEWSLETTER.