U knjizi „Šta radite sa svojim životom” mudrac uspeva da poljulja sve stabilne koordinate koje pred pojedinca postavljaju različiti autoriteti, ostajući pritom i sam u ravni sagovornika, konstantno zapitan nad ključnim pitanjima sopstva i bića, ali i ljubavi, želje, nagona, intelekta, usamljenosti, dosade.

Krišnamurtijevi (raz)govori prikupljeni u knjizi „Prva i poslednja sloboda” čitaoca vraćaju do početnih pitanja o biću, strahu, želji, seksu, nadi, veri, prirodi sopstva, odnosu misli i mislioca, ali ne nudeći odgovore sa pozicije sveznanja, već provocirajući samootkriće i autorefleksiju.

Džidu Krišnamurti (1895–1986) poznati je filozof, besednik i pisac. Tvrdio je da ne pripada nijednoj kasti, nacionalnosti, religiji i tradiciji. Govorio je o duhovnosti, meditaciji, samospoznaji, ljudskim odnosima i pozitivnoj promeni u globalnom društvu. Kao devedesetogodišnjak je govorio u Ujedinjenim nacijama o miru i svesnosti, a 1984. godine nagrađen je Mirovnom medaljom UN. Magazin „Tajm” proglasio ga je za jednog od pet svetaca 20. veka. Njegova učenja sabrana su u više od 75 knjiga, prevedenih na 22 jezika i prodatih u više od četiri miliona primeraka širom sveta.

Ugled koji je Džidu Krišnamurti imao kao filozof privlačio je i tradicionalne i netradicionalne mislioce i filozofe, kao i šefove država, eminentne naučnike, predstavnike državnih i nevladinih institucija, psihijatre, psihologe, verske poglavare i univerzitetske profesore, koji su i sami učili iz razgovora sa njim. Artikulisao je i savladavao i nauku i religiju bez upotrebe žargona, tako da su i naučnici i laici mogli da razumeju njegove diskusije o vremenu, mislima, emocijama i smrti.

Prenosimo vam odlomak iz knjige „Prva i poslednja sloboda”:

„Šta je to što većina nas traži? Šta je to što svako od nas želi? To je svakako važno saznati, pogotovo u ovom svetu nemira, gde svi pokušavaju da nađu neku vrstu stabilnosti, nekakvu sreću, utočiste, zar ne? Saznati šta je to što tražimo, šta je to što pokušavamo da otkrijemo. Većina nas verovatno traži neku vrstu sreće, neku vrstu mira; u svetu koji je prepun previranja, ratova, sukoba, razdora, mi želimo utočište, mesto na kome može postojati mir. Mislim da je to ono što većina nas želi. Stoga jurimo, idemo od jednog vođe do drugog, od jedne verske organizacije do druge, od jednog učitelja do drugog.

Sad, da li tražimo sreću ili tražimo neku vrstu zadovoljstva iz kog se nadamo da ćemo izvući sreću? Postoji razlika između sreće i zadovoljstva. Možete li tražiti sreću? Možda možete pronaći zadovoljstvo, ali sigurno ne možete pronaći sreću. Sreća je derivat, ona je nusproizvod nečeg drugog. Dakle, pre nego što predamo svoj um i srce nečemu što zahteva veliku dozu ozbiljnosti, pažnje, razmišljanja, brige, moramo da saznamo – zar ne? – šta je to što tražimo, da li je to sreća ili zadovoljstvo. Bojim se da većina nas traži zadovoljstvo. Želimo da budemo zadovoljni, želimo da na kraju naše potrage dobijemo osećaj ispunjenosti.

Na kraju krajeva, ako neko traži mir, može ga vrlo lako pronaći. Čovek se može slepo posvetiti nekom cilju, ideji i tu se skloniti. To sigurno ne rešava problem…”

Džidu Krišnamurti