Direktor opere, kakva čast za jednog Srbina

Piše: Milenko Vasović

Čoveka obuzme toplina kad pročita kakvu vest o uspehu naših ljudi u belom svetu. Tako su se mnogi osećali kada je pre neki dan saopšteno da je rođeni Beograđanin Bogdan Roščić imenovan za direktora Bečke državne opere.

Odmah potom svi su se zapitali ko je sad pa taj? Ime ovog uspešnog čoveka izgovara se u svetu klasične muzike sa poštovanjem, a to što ga u gradu u kom je rođen niko ne poznaje priča je o nama, našim sudbinama, naravima, našoj nebrizi i naravno odsustvu svakog plana i kontinuiteta.

Bečka opera je među najpoznatijima u svetu, iz nje se regrutuju kadrovi za čuvenu Bečku filharmoniju čiji Novogodišnji koncert gleda čitava planeta. Biti na čelu te kuće ravno je rukovođenju projektom za osvajanje Marsa.

Sem što je rođen ovde, za uspeh Bogdana Roščića mi nemamo neke naročite zasluge. Školovao se u Austriji  gde su mu radili roditelji, zatim se bavio novinarstvom u Beču, a trenutno je šef za klasičnu muziku u čuvenoj kompaniji Soni.

Njegovo imenovanje lično je saopštio austrijski ministar kulture Tomas Drozda uz obrazloženje da Roščić ima odlične kontakte među najeminentnijim pevačima i dirigentima sveta. Kakva čast, kakvo priznanje.

Sad dolazimo do dela priče koji mi još nismo u stanju da razumemo, makar ne u potpunosti. Bogdan će mesto direktora opere preuzeti tek  2020. godine. Tako radi ozbiljni svet, četiri godine pre isteka mandata sadašnjem direktoru oni znaju ko će ga naslediti. Možemo samo da nagađamo koliko li je trajao postupak izbora, koliko je kandidata analizirano?

Nema izbora na brzinu, i novi direktor ima vremena da se pripremi, da ne počinje ispočetka, nego da nastavi započeto. To se zove kontinuitet i to je osnovni  preduslov uspeha.

Da mi nismo u stanju da razumemo ovakvo planiranje najbolje se vidi iz podatka da su ovde neki mediji objavili kako je Roščić imenovan za direktora do 2020. To se potpuno uklapa u naš mentalni sklop.

Da li je Bogdan Roščić mogao biti imenovan za direktora kakve kulturne institucije u Srbiji? Znam, nemamo mi pare da platimo takvog znalca i takvo ime. Dobro, pod pretpostavkom da bi novac dao nekakav mecena, opet ostaje isto pitanje. Ne, ne i ne.

Prvo, mi nemamo ni za jednu oblast registar stručnjaka u sopstvenoj zemlji, zatim nemamo registar stručnih ljudi koji su poreklom sa ovih prostora, a o nekakvoj evidenciji stranaca, priznatih  kadrova, suludo je i pomišljati .

Ima još nešto, i to je valjda u društvima poput našeg, i najveća prepreka. Taj Roščić, bre, nije član naše stranke. Ne trebaju nama stručni i ugledni, nego poslušni, Poželjno je i kompromitovani. Našim vlastima i nije cilj da se nešto planira i trajnije reši, nego da se drži u neizvesnosti, u stanju – ni tamo ni ovamo – stalno u šahu i u strahu.

Pogledajte samo slučaj Narodnog pozorišta u Beogradu. To je važna kulturna institucija, a već četiri godine na čelu te kuće je vršilac dužnosti direktora. Dakle v. d. stanje.  Kakav god da je pojedinac koji je u toj ulozi njemu su ruke vezane. I u drugim oblastima nam je slično – a život prolazi.

Teško je a na kraju ne pomenuti i balkansku ksenofobičnost. Kao što Austrijancima nije smetalo da izaberu nekoga ko je Srbin po rođenju tako bi na ovim prostorima mesto rođenja i nacionalna pripadnost bili nepremostiva prepreka. Zamislite recimo da Srbin vodi operu u Zagrebu, ili Albanac u Beogradu, i da ne ređam dalje. Slepilo će nas upropastiti.

Izvor: BIZLife