Ovo će, možda, da zvuči kao početak statusa na Linkedinu, gde se svi samo hvale, ali nema veze. Bio sam na super predavanju koje je držao čovek iz muzičke industrije, a deo se odnosio na autorska prava i veštačku inteligenciju. Posle njega priča je bila sa jednim dokazanim umetnikom, svetski poznatim violinistom. Svako je iz svog ugla pričao o prednostima i manama veštačke inteligencije (AI). Obe priče su bile vrlo inspirativne i otvorile su dosta pitanja, bar kod mene.

Vedran Ivanković

Piše: Vedran Ivanković, stručnjak za komunikacije

Veštačka inteligencija (AI) brzo je ušla u sve pore kreativnih industrija, uključujući marketing, odnose sa javnošću, fotografiju i muziku. Moć AI alata da generišu sadržaj – često na nivou kreativnosti koja je slična ljudskoj – pokreće važno pitanje: ko je stvarni autor i vlasnik AI generisanog sadržaja? Tradicionalna autorska prava štite prava kreatora nad njihovim delima, ali kad je reč o sadržaju koji stvara AI, situacija postaje kompleksna. Ovom prilikom otvaram mnoga pitanja koja se i meni motaju po glavi, a stavljam ih i u kontekst prakse kada je reč o marketingu, PR-u, fotografijama i muzici.

Verujem da i vrapci na grani znaju da veštačka inteligencija funkcioniše analizom velikih količina podataka, stvarajući novi sadržaj koji može izgledati originalno. AI modeli, poput GPT-4 za tekst, DALL-E za slike i Amper Music za muziku, kreiraju sadržaj obrađujući ogromne baze podataka koje sadrže materijal koji podleže zaštiti autorskih prava. AI uči na osnovu milijardi postojećih dokumenata, fotografija, audio-fajlova i drugih materijala koji često imaju „kopirajt” zabranu. Istražujući za potrebe ovog teksta, naišao sam na podatak da se između 15 i 20 odsto podataka korišćenih za treniranje ovih modela može smatrati zaštićenim autorskim pravima, što otvara etička i pravna pitanja. Meni se, na prvu loptu, to učinilo malo. Posebno kada su kreativne industrije u pitanju.

Granica između inspiracije i kopiranja često je nejasna. AI može prepakovati elemente iz velikog broja izvora, što se često naziva „remiks” kultura. Na primer, AI može kreirati slike i pesme koje su veoma slične originalnim delima, zbog čega postoji opasnost da se AI modeli koriste za stvaranje „plagijata” pod maskom inovacije. Nedostatak zakonskih regulativa koje jasno definišu autorska prava nad AI generisanim sadržajem doprinosi sve većem broju pravnih izazova. Moje osnovno pitanje je: ko je vlasnik prava?

Marketing i PR su oblasti gde AI ima veliki potencijal za generisanje kreativnog sadržaja, ali se suočava sa izazovima u vezi sa autorskim pravima. Kompanije često koriste AI za generisanje vizualnog i tekstualnog sadržaja koji povećava angažovanost korisnika. Na primer, kompanija Nike je koristila AI za kreiranje personalizovanih vizuala u kampanji zasnovanoj na preferencijama korisnika, što je rezultiralo visokim angažovanjem publike. Takvi primeri pokazuju potencijal veštačke inteligencije u marketingu, ali i postavljaju pitanje: ko ima autorska prava nad ovim sadržajem?

U svetu odnosa sa javnošću, AI može generisati govore, saopštenja za javnost ili čak odgovore na pitanja, što agencije sve češće koriste. Međutim, ako AI kreira ovaj sadržaj, može se postaviti pitanje o vlasništvu nad kreacijama, posebno ako je materijal pripremljen za klijenta. Primer je korišćenje OpenAI modela GPT-4 za pisanje marketinških slogana, gde kompanije postavljaju pitanje vlasništva nad tim sadržajem. Da li je onda vlasnik predloga agencija, ili OpenAI, ili klijent?

Jedna od tekovina američkog društva jeste da svako može da tuži svakoga. Tako dobijamo zanimljive primere za ovakve tekstove. Jedan od najpoznatijih pravnih slučajeva u ovoj oblasti dogodio se 2022. godine, kada je kompanija Getty Images tužila kreatore alata Stable Diffusion zbog korišćenja njihovih zaštićenih fotografija za treniranje modela bez dozvole. Getty je tvrdio da Stable Diffusion koristi slike sa autorskim pravima, što dovodi do generisanja novih slika koje nalikuju originalima. Ova tužba naglašava potrebu za pravnim okvirima koji bi definisali prava na sadržaj kreiran AI alatima u marketingu i odnosima sa javnošću.

Letos u Rovinju napravio sam nekoliko fotki prelepog zalaska sunca. Međutim, bila je neka igraonica na vodi posred zaliva. Zamolio sam AI za pomoć. Srećom, nije uspeo da uradi to što sam ja želeo, pa sam bacio tu fotku. Sutra, ako neko okači sličan zalazak sunca iznad Rovinja, a sliku mu je generisao AI, da li da ga tužim?

Kopajući dalje, odgovor sam dobio opet u nekom od tekstova koji citiraju pravnike. Kada je reč o fotografiji, AI alati kao što su Midjourney i DALL-E omogućavaju generisanje slika na osnovu ogromne baze postojećih fotografija i ilustracija. AI „uči” na osnovu postojećih radova, koji su često zaštićeni autorskim pravima, pa je vlasnicima ovih slika teško da dokažu povredu autorskih prava kada AI kreira sličan rad, kaže neka učena glava u Americi.

Jedan primer zloupotrebe je kada AI model koristi zaštićene slike kao osnovu za generisanje novih slika, što neki fotografi nazivaju „vizuelnim plagijatom”. Ako AI model koristi slike specifičnih autora za učenje i generisanje sličnih radova, to može rezultirati kršenjem autorskih prava, naročito u slučajevima kada se slike koriste u komercijalne svrhe. Nedostatak zakonske regulative u ovoj oblasti znači da je kreatorima AI alata trenutno omogućeno da koriste slike zaštićene autorskim pravima za obučavanje modela, bez odgovarajuće kompenzacije ili priznanja autora. To ne znači da se u skorije vreme neće promeniti nešto, ovo polje postati uređenije, a neko iskoristiti to za tužbu.

U domenu muzike, AI alati kao što su Amper Music i AIVA koriste velike baze podataka za generisanje novih kompozicija. Ovi AI modeli mogu analizirati stilove različitih muzičkih kompozitora i stvarati kompozicije koje podsećaju na njihove radove, što postavlja pitanje autorskih prava nad takvim muzičkim delima.

Primer iz prakse je pesma „Daddy’s Car”, koju je generisao AI sistem Flow Machines kompanije Sony, koja zvuči kao da je inspirisana muzikom „Bitlsa”. Iako pesma nije direktna kopija, kritičari su se zapitali gde se nalazi granica između inspiracije i kopiranja stila i da li bi trebalo da muzička dela kreirana na taj način imaju status autorskih dela. AI u muzičkoj industriji, takođe, koristi podatke koji često uključuju zaštićene pesme, što znači da algoritmi uče na osnovu velikih baza podataka koje obuhvataju autorski zaštićenu muziku. Ova pesma je napravljena, sada već davne, 2016. godine. Skoriji i lokalniji primer je Konstraktina pesma nastala za beogradski koncert pre neki mesec. „Kosa leti na vetru, Konstrakta u Sava centru…”

Iako potreba za pravnom regulacijom raste, trenutno ne postoji univerzalni zakon, kao što je, recimo, GDPR, koji reguliše autorska prava u vezi sa AI generisanim sadržajem. Evropska unija i Sjedinjene Američke Države pričaju o predlozima, ali su rešenja još uvek u ranoj fazi. Jedan od predloga u EU jeste davanje određene vrste prava kreatorima AI sistema ili davanje statusa koautora korisnicima koji AI koriste za kreiranje sadržaja.

U međuvremenu, stručnjaci savetuju kompanijama koje koriste AI za generisanje sadržaja u marketingu i kreativnim industrijama da jasno obeleže sadržaj koji je generisala veštačka inteligencija. Transparentnost u korišćenju AI alata može doprineti zaštiti prava autora i pomoći korisnicima da razumeju poreklo sadržaja. Tako smo počeli da viđamo potpise ispod ilustracija na Instagramu: „Ovu ilustraciju je kreirala veštačka inteligencija.”

Jedna od potencijalnih mera je stvaranje posebne licence za sadržaj generisan veštačkom inteligencijom, koja bi jasno definisala prava i obaveze u vezi sa komercijalnim korišćenjem takvog sadržaja. Tako oblikovana pravila mogla bi pomoći kreatorima, agencijama i korisnicima da sa sigurnošću koriste AI generisani sadržaj, dok bi se istovremeno osigurala zaštita prava originalnih autora čiji se rad koristi za obučavanje AI modela.

Veštačka inteligencija donosi niz novih prilika u kreativne industrije, omogućavajući bržu produkciju sadržaja i prilagođavanje potrebama korisnika. Međutim, kao što pokazuje slučaj Getty Images i Stable Diffusion, kao i primeri iz muzičke industrije i industrije kreiranja fotografija, AI generisani sadržaj postavlja ozbiljna pitanja o autorskim pravima, vlasništvu i etičkoj upotrebi podataka.

Bez jasno definisanih zakona i pravnih smernica – industrije koje koriste AI ostaju izložene pravnim rizicima i potencijalnim tužbama. Prava autora, zaštita podataka i vlasništvo nad sadržajem koji generiše AI postaju ključni problemi. Buduća zakonska rešenja će morati da balansiraju između inovacija koje AI donosi i zaštite prava pojedinaca čiji se rad koristi u procesu kreiranja novih dela.

Pitanja su, definitivno, postavljena. Da opet citiram umetnicu, „odgovora nema, jer ga nema” ili bar ne još uvek. Kao i kad su sve novotarije u pitanju, a posebno kad je nešto tako dinamično, ključno je da svi činioci – kompanije, kreatori AI tehnologija, pravni stručnjaci i zakonodavci – rade zajedno kako bi stvorili etičke i pravne okvire koji će omogućiti održiv razvoj AI tehnologije u kreativnim industrijama.

Dok se to ne desi, povedite računa o tome šta tražite da vam veštačka inteligencija napravi. Možda vam, slučajno, greškom, izleti nečija slika u kupaćim gaćama umesto vaše slike sa plaže. Za ovu priliku možemo da prilagodimo onu narodnu: „Pazi šta promtuješ, možda ti se i ostvari!” ■