Četvrta trećina je na plantaži: Kako je srpski hokejaš Lazar pak zamenio borovnicama

Lazar Leštarić, dvadesetosmogodišnji reprezentativac Srbije u hokeju na ledu, inženjer matematike i master MBA, danas pažljivo planira svaki korak, ali ne na terenu, već kroz redove borovnica na svojoj plantaži.

Njegov prelazak iz sveta sporta u svet poljoprivrede možda zvuči kao iznenadan obrt, ali u stvarnosti je to bio put koji je sazrevao godinama, vođen istim onim principima koji su ga oblikovali kao sportistu – disciplinom, upornošću i sposobnošću da razmišlja nekoliko poteza unapred.

„U hokeju sam naučio da je najvažnije biti korak ispred paka, da anticipiraš svaki pokret i svakog protivnika, a shvatio sam da ta ista lekcija važi i u životu, gde ne možeš tek tako da se oslanjaš na sreću”, govori Lazar za magazin BIZLife sa sjajem u očima koji imaju samo oni koji su spremni da daju više od očekivanog.

Lazar Leštarić

Za njega su borovnice bile nešto više od običnog voća, osvojile su ga jednostavnom ali sofisticiranom prirodom, zdravim karakterom i zahtevnošću koja podseća na surovog, ali pravednog protivnika na ledu, onog koji te tera da se dokažeš, da budeš istrajan i strpljiv.

„Iskreno, motivacija nije bila samo u novim izazovima, već i u želji da iza sebe ostavim nešto što će trajati, nešto opipljivo, jer ne možeš zauvek da klizaš za pakom na ledu i da od toga živiš. Želeo sam da napravim most između onoga što sam doživeo kao sportista i nečega što će trajati i kada se znoj sa leda osuši na majici”, priseća se Lazar dok opisuje kako je u svemu video priliku da teren na kojem je igrao hokej iskoristi kao pripremu za sledeću, možda i važniju, životnu utakmicu.

Lazar Leštarić

Prelazak sa sportskog terena na njivu bio je potpuni zaokret. Kao da se iz rafiniranog, brzog i preciznog sveta igre preselio u sporiji, ali jednako nepredvidiv svet prirode, gde su pravila drugačija, a protivnik često nevidljiv.

„Ako možeš da preživiš treću trećinu hokeja bez daha, možeš da naučiš šta je mikoriza i kako se postupa sa biljkom. Sve je bilo novo, nepoznato i čak pomalo zastrašujuće, ali lepota je upravo u tom početku, u neizvesnosti i potrebi da učiš na svakom koraku, da eksperimentišeš, da grešiš i da, na kraju svega, izađeš kao neko ko razume da su led i zemlja, zapravo, podjednako tvrdi saveznici i protivnici ako im ne pristupiš sa punim poštovanjem”, objašnjava on, jasno pokazujući da je ovaj novi svet dočekao s istim žarom i disciplinom koje je gajio tokom karijere sportiste.

Ta ideja dugo je sazrevala u njegovoj glavi, nije bila plod trenutnog hira, već pažljivo promišljena strategija.

„Mogao bih da kažem da je sve počelo kao mešavina ’eureka’ momenta i strogog planiranja u Excel tabeli. Imalo je smisla, shvatio sam da karijera u hokeju neće trajati zauvek, ali računi i obaveze sigurno hoće. Nisam hteo samo da čekam kraj nečega što volim, već sam želeo da stvorim novu priliku, nešto što mogu da gradim dok još imam energije, dok sam spreman da učim i da pravim greške. Hokej me je naučio dugoročnom razmišljanju i disciplini, koje sam lako preneo i u poljoprivredu”, kaže Lazar, naglašavajući koliko su mu sportske navike i mentalitet pomogli da se prilagodi i ostane istrajan.

Lekcije o gajenju borovnica su tu i dan-danas.

Lazar Leštarić

„Jutjub je bio moj prvi profesor, stariji poljoprivrednici moji mentori, a greške najstroži učitelji. Neki tutorijali su mi bili od koristi, neki su me ostavljali sa stotinama kilograma đubriva i pogledom punim sumnje, ali sam uporno zapisivao, čitao, pokušavao. Nema lakog puta, samo različiti načini da naučiš istu lekciju – da je svaka biljka živi organizam, a svaka sezona jedinstvena i neponovljiva”, priseća se sa osmehom koji nosi i dozu ponosa.

Sezona za njega počinje mnogo pre nego što jagode ili borovnice dospeju u ruke kupaca, negde već u februaru.

„Tada radim rezidbu, planiram prihranu, testiram sisteme za navodnjavanje. Berba je u junu, ali je pravo vreme za posvećen rad u martu, aprilu i maju, kada plantaža traži skoro pa vojničku disciplinu i posvećenost. Intenzitet berbe podseća me na plej-of utakmicu. Svaki korak se računa, nema mesta za greške, a sve mora da bude gotovo tačno na vreme, jer priroda ne čeka”, kaže Lazar, slikovito prenoseći ritam i ozbiljnost posla.

Kao što ni na ledu nije sam, tako je naučio da ni biznis ne može da se vodi bez jake ekipe.

„Ne možeš ni pak da izvedeš na centar sam, a kamoli da vodiš plantažu. Imam odličnu ekipu sezonskih radnika, ali i stalnu logističku podršku – porodicu i prijatelje, koji su naučili da borovnice nisu samo za ’smuti’. Oni znaju kad treba da dođu s kofama, a kad je bolje da me puste da završim dan u tišini. Bez tog tima sve bi bilo neodrživo”, dodaje on.

Kad nema ni leda ni njive, Lazar teži jednostavnosti i balansu, jer zna koliko je to važno.

„Uživam u tišini, porodici, izletima, dobrom roštilju i hladnom pivu. Balans, kao i u sportu, dolazi iz stabilnog stava i iz povremenog predaha, jer nekad i pola sata mira znači više nego ceo dan pun obaveza”, priznaje Lazar. Njegova tajna leži u kalendaru i disciplini, u veštini da ne juri sve odjednom, već da se snaga rasporedi kao u dobroj odbrani… čekajući pravi trenutak.

„U jednom danu sam igrač, poljoprivrednik, dostavljač borovnica, inženjer matematike, ali i onaj ko zna kada treba da stane i kaže: ’Dosta za danas!’” Uz sve napore, priroda je pokazala da nije bezuslovni saveznik.

„Suša, grad, kasni mraz  to su sve stvari sa kojima sam se susretao i znao da neće biti lako. Tržište je, isto tako, nepredvidivo, ali najveći izazov je sačuvati volju onda kada ništa ne ide kako treba. Kad uložiš sav trud, a priroda odluči drugačije. To je škola u kojoj brzo naučiš da se ne žališ, već da se prilagođavaš”, zaključuje on.

Ljudi vole njegove borovnice. Ne samo zbog ukusa već i zato što znaju da dolaze iz male, pažljive i posvećene proizvodnje. „Tržište reaguje pozitivno kad zna ko je s druge strane. Bitno je da se gradi poverenje, a ono se gradi korak po korak, sezonu po sezonu”, naglašava, dodajući da mu ekološka proizvodnja nije samo marketinški alat, već i moralni imperativ.

„Ove godine smo dobili sertifikat koji garantuje da su naše borovnice 100 posto organske i bez pesticida. To zvuči lepo, ali iza toga stoji mnogo truda, testiranja i pažnje na svaki detalj, od đubriva do pakovanja”, ističe Lazar.

Pored toga, Lazar je deo zajednice poljoprivrednika, koji, iako često i takmičarski nastrojeni, razmenjuju iskustva i savete kao pravi sportski tim.
„Znam ljude koji gaje maline, lavandu. Među nama postoji neka sportska nit koja nas spaja. Razmenjujemo savete, podržavamo se, a nekad i malo takmičimo, ali sve u duhu zajedništva”, ističe on.

Nije se plašio da „padne”, jer je znao kako to izgleda i na ledu.

„Jesam padao, i to više puta, ali, kao i na ledu, nikad nisam razmišljao da ostanem dole. Prva godina je bila najteža, bilo je više muka nego ploda, ali kad staneš, pogledaš iza sebe i vidiš koliko si već prešao, dobiješ snagu da ideš dalje. Rad sa prirodom donosi posebno zadovoljstvo.

„Kada vidim kako iz malog zasada raste nešto živo i korisno i kada ljudi kažu da su moje borovnice bolje nego u radnji, onda znam da sam na pravom putu. Profit je važan, ali osećaj uspeha je nešto što nema cenu”, iskreno kaže reprezentativac u hokeju.

Sa pogledom u budućnost, Lazar mašta o novim projektima, preradi ploda u džem, sokove, pa razmišlja i o turizmu: „Možda jednog dana napravim kamp za decu gde će moći da uberu i pojedu borovnice. Volim da stvaram i da spajam sport, prirodu i turizam, ali znam da to neće biti lako.”

Poruka koju šalje svima koji sanjaju velike promene i snove može mnogima da posluži kao motivacija:

„Nauči osnove, pitaj, greši, ustani i pokušaj ponovo. Nemoj da čekaš idealan trenutak, jer on postoji samo u teoriji. U praksi, jedino što možeš da uradiš jeste da zasučeš rukave i kreneš. Kad vidiš prvi plod, shvatiš da sve ima smisla, a dotle radi i veruj da je svaki dan jedan korak bliže cilju.”

Foto: Foto: Privatna arhiva/Lidija Lazić