Zajedno sa svojim ocem, Rankom Rajovićem, godinama istražujete kako deca uče i razvijaju logičko i kritičko mišljenje. Kada poredite generaciju X i starije milenijalce sa današnjom generacijom Z, ali i mlađim milenijalcima – u čemu vidite njihovu ključnu prednost, a gde se još uvek oslanjaju na obrasce koje smo im mi ostavili?

„Gledajući iz ugla NTC sistema, koji je zasnovan na neuronaučnim principima, kretanje je temelj svih naših sposobnosti. Ljudski mozak se razvijao i razvija kroz pokret – mi smo bića stvorena za kretanje, a ne za sedenje. Nažalost, savremeni način života, naročito od pojave pametnih telefona i brzog interneta, drastično je smanjio količinu kretanja kod dece, ali i kod odraslih. Ključna prelomna tačka desila se oko 2012. godine“, stariji milenijalci su još imali detinjstvo bez digitalne zavisnosti, dok su mlađi milenijalci i generacija Z imali izazov odrastanja sa ekranima u rukama.

Vuk Rajović, foto: Filip Krainčanić

Zanimljivo je da se upravo tada beleži globalni pad funkcionalnog znanja, što potvrđuju i rezultati PISA testova širom sveta. Taj pad nije slučajan – jedan od ključnih faktora može biti upravo smanjenje kretanja u najranijem uzrastu. U NTC sistemu znamo da su motorika, pažnja, logičko povezivanje i kreativnost međusobno povezani. Kada dete ne skače, ne balansira, ne istražuje fizički svet, ono zapravo ne razvija ni neuronske mreže, koje su potrebne za složeno razmišljanje, građenje odnosa i emocionalnu regulaciju.

Značaj motorike za razvoj dece

S druge strane, deca koja su u najranijim godinama imala bogato motoričko iskustvo i nisu rano bila izložena digitalnim uređajima danas pokazuju ogroman razvojni potencijal. I to je ohrabrujuće – jer živimo u vremenu kada su informacije svima dostupne, ali će prednost imati oni koji umeju da ih povežu, da razmišljaju, izvode zaključke i kritički razmišljaju. Budućnost ne pripada onima koji znaju „podatke”, već onima koji znaju šta s njima da rade. A temelj za to se postavlja upravo u ranom razvoju – kroz kretanje, igru i istraživanje.

Neminovno je da će doći vreme kada će milenijalci zajedno sa generacijom Z polako preuzeti upravljanje svetom, posebno u ekonomiji i biznisu. Šta vaša iskustva s NTC radionicama pokazuju – da li su te generacije, a posebno generacija Z, zaista spremne da se nose s tolikom odgovornošću?

„Ništa se ne menja preko noći – smena generacija u vođenju društva, ekonomije i biznisa dešava se postepeno, ali neminovno. Nove generacije će sve više preuzimati ključne pozicije i time oblikovati budućnost. Međutim, ono što u praksi primećujemo, kroz rad u NTC radionicama i na edukacijama, jeste zabrinjavajući porast broja dece sa razvojnim izazovima“, bilo da se radi o pažnji, govoru, motoričkom razvoju ili emocionalnoj regulaciji.

Razlozi za to su brojni i često kompleksni. Mnogi od njih još uvek nisu do kraja naučno potvrđeni, ali trendovi ukazuju na ozbiljne promene u načinu odrastanja. Na primer, u zapadnim zemljama beleži se značajan porast upotrebe lekova za poboljšanje koncentracije kod dece i adolescenata. Iako ti lekovi mogu privremeno „rešiti” simptom, oni ne rešavaju suštinski problem – zapravo ga samo prikrivaju.

Podrša u razvoju mladih

Ako želimo da buduće generacije zaista budu spremne da preuzmu odgovornost i vode društvo na zdrav način, moramo da im pružimo temeljnu podršku u razvoju. To znači da obrazovanje, zdravstvo, roditelji i zajednica moraju raditi zajedno. Potreban nam je interdisciplinarni pristup koji ne tretira samo posledice, već se bavi uzrocima – i koji prepoznaje potencijale svakog deteta, umesto da ga uklapa u šablone. Samo tako možemo očekivati da generacije koje dolaze budu ne samo sposobne već i otporne, odgovorne i kreativne.

Često se čuje kritika generacije Z da je „previše osetljiva”, „nema strpljenja”, „hoće sve odmah”. Gde, prema vašem mišljenju i istraživanjima vašeg tima, stariji greše u takvim komentarima, a gde su, možda, u pravu?

„Deca danas jesu drugačija nego pre, ali to ne znači ni da su bolja ni lošija. Svaka generacija je proizvod svog vremena, zato površne etikete, poput „previše osetljivi” ili „nemaju strpljenja”, nisu pravi način da razumemo generaciju Z. Takvi komentari više govore o nesporazumu među generacijama nego o stvarnom stanju“, kaže on.

Ako se dublje pozabavimo ovom temom, vidimo da istraživanja u oblasti psihologije i neuroobrazovanja pokazuju jasan trend: sposobnost za odlaganje zadovoljstva, razvoj strpljenja i samokontrola opadaju, i to ne samo kod dece već i kod odraslih. Svet se ubrzao, a s njim i naši obrasci ponašanja.

Dakle, tačno je da se kod mladih sve češće primećuje nedostatak strpljenja, ali to nije „njihova greška” – to je rezultat okruženja koje smo svi zajedno stvorili. Ako želimo da pomognemo deci da razviju emocionalnu otpornost i unutrašnju stabilnost, odrasli moraju najpre da preispitaju sopstvene navike. Stoga, možda je najveći zadatak današnjih roditelja i nastavnika upravo da prvo „prevaspitaju” sebe – jer deca najviše uče iz modela koji vide, a ne iz onoga što im se govori.

Na radionicama i seminarima učite decu da razmišljaju drugačije od klasičnog školskog sistema. Koliko se takav, drugačiji pristup poklapa sa veštinama koje mlade generacije moraju da imaju za tržište rada koje se stalno menja?

Podsticanje kreativnosti, mašte, radoznalosti…

„Naš pristup radu sa decom zasniva se na podsticanju kreativnosti, mašte, radoznalosti, kritičkog mišljenja i sposobnosti rešavanja problema – ali sve to kroz timski rad i razvoj empatije. Naučna istraživanja jasno pokazuju da su upravo ove veštine ključne za uspeh i zadovoljstvo, i to ne samo na tržištu rada već i u životu uopšte, priča naš sagovornik.

Kada govorimo o tržištu rada, zanimljivo je primetiti da od deset najtraženijih zanimanja danas – devet nije postojalo pre samo deset godina. To znači da decu pripremamo za profesije koje tek treba da nastanu. Zato je jasno da je fokus obrazovanja morao da se pomeri sa pukog usvajanja podataka i informacija na razvijanje sposobnosti razmišljanja i povezivanja znanja. Informacije su danas dostupne na klik, ali sama njihova dostupnost više nije prednost – pravo pitanje je šta će deca sa tim informacijama uraditi i kako će ih upotrebiti.

Ako bismo danas morali da damo savet generaciji X i milenijalcima – čemu da se raduju u budućnosti koju oblikuju Z, alfa i beta generacija, a na šta bi morali da obrate posebnu pažnju?

„Možda bi nam svima bilo bolje da prestanemo da razvrstavamo decu u kategorije X, Y, Z, alfa, beta… i da se, umesto toga, mi, odrasli, malo primirimo. Da pokušamo da usporimo sopstveni tempo, utišamo buku društvenih mreža i pojačamo sopstveni unutrašnji glas, jer, kako kaže otac Tadej, kakve su nam misli, takav nam je život. A deca nas uvek prate – ne ono što govorimo, već ono što jesmo. Nisu se deca promenila. Mi jesmo“, zaključuje.