Alarmantno: Srbija godišnje gubi 40.000 radnika
Nezaposlenost u Srbiji je po zvaničnim stopama pala na oko 12 odsto, pa je Srbija od zemlje enormne nezaposlenosti pre samo nekoliko godina, došla u situaciju da će morati da uvozi radnike. Na to nas u poslednje vreme sve češće upozoravaju iz vrha države, navodeći da nam najviše nedostaje majstora pa i jedan od najvećih infrastrukturnih projekata u porestonici – Beograd na vodi, grade radnici iz Albanije. Da smo deficitarni sa IT stručnjacima odavno je poznato, kao i da struktura i ponuda radne snage ne odgovara potrebama.
Profesor Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Beogradu Mihail Arandarenko kaže da se na tržištu rada ubrzavaju procesi koji su već dugo na delu, a koji su bili prigušeni zbog dugotrajne ekonomske krize.
“Pre svega, na strani ponude rada, naše stanovništvo radnog uzrasta se po osnovu prirodnog odliva smanjuje i smanjivaće se i ubuduće najintenzivnije u toku narednih sedam-osam godina, za oko 40-50.000 ljudi godišnje. Naime, sada iz kategorije radnog uzrasta (osobe između 15 ili 20 godina na donjoj granici, i 65 godina na gornjoj granici) odlaze masivne posleratne baby boom kohorte veličine preko 110.000 po generaciji, a ulaze male kohorte veličine od 65-70.000 osoba”, objašnjava Arandarenko.
Na to bi trebalo dodati neto emigraciju, koja se procenjuje na 15-20.000, bez migracija kraćih od godinu dana, tako da svake godine Srbija gubi blizu 2 odsto stanovništva radnog uzrasta usled kombinovanog delovanja prirodnog smanjivanja stanovništva radnog uzrasta i intenzivne emigracije.
“Drugo, tražnja za radom se povećava, s jedne strane kao posledica izlaska iz dugotrajne recesije, a s druge strane kao posledica privrednog restrukturiranja koje je dovelo do izvesnog oživljavanja investicija i zaposlenosti u realnom sektoru, uključujući i izvozno orijentisane industrije”, navodi profesor.
Takođe, tokom krize i sprovođenja programa fiskalne konsolidacije mnoge porodice su izgubile deo dohotka na koje su prethodno računale – npr. od penzija, plata u javnom sektoru, doznaka iz inostranstva, socijalne pomoći, neke čak i od kamata na štednju i zakupnina. Tako da je porastao pritisak ne samo da se nađe posao za platu, nego i da se otpočne sa nekim samostalnim biznisom.
“To su sve faktori koji su doveli do relativno snažnog povećanja zaposlenosti i smanjivanja nezaposlenosti u Srbiji počev od 2013. godine. Međutim, treba imati u vidu da je stopa zaposlenosti u Srbiji i dalje desetak procentnih poena niža nego u EU, a da je stopa nezaposlenosti nekih 5 poena viša nego što je prosek EU. Dodatno, kvalitet zaposlenosti je gori, jer je petina zaposlenih neformalno zaposlena, a skoro trećina je u ranjivoj zaposlenosti (koja se definiše kao zbir samozaposlenosti i zaposlenosti pomažućih članova domaćinstva)”, kaže Arandarenko.
Kako potraga za zaposlenima izgleda u praksi jednog ugostitelja u malom srpskom gradu koji važi za ne baš napredan, saznali smo iz Markovog primera. On je na Fejsbuk profilu svog restorana skoro dva meseca, svakoga dana objavljivao jedan isti oglas, tražeći kuvaricu i konobare. U početku je tražio nekoga sa iskustvom, ali kako je vreme prolazilo taj uslov je otpao i prihvatao je i početnike, ali njih nije bilo.
“U nama svakako nije problem. Plata je redovna, bakšiš je dobar. Radno vreme sasvim pristojno. Plaćamo po satu tako da mnogima to odgovara, kome trebaju pare taj će i duže da radi. Radnici su prijavljeni, iako je posao sezonski. Problem je u ljudima, neće niko da radi. Jedva da se javi neko. Vec mesec dana nismo našli nikog”, komentarisao je Marko situaciju u kojoj se našao.
Na pitanje šta misli zašto nema radnika u gradu koji važi za grad propale industrije i velike nezaposlenosti, Marko kaže: “Pa ne bi se baš saglasio sa tim da posla nema. Posla ima, za onog koji ne bira. Problem su i male plate. Mada kod mene izađu preko 40.000 dinara, ali očigledno da je i to malo. Ljudi su malo lenji. Završili srednju školu a u mislima su u nekoj lovi, besna kola,…Ispod časti im je da rade za te pare”.
Posle dva meseca portage, Marku je na kraju u pomoć priskočila lokalna Nacionalna služba za zapošljavanje tako što su mu pronašli kuvaricu, a nekako je našao i osobu koja će da konobariše. Potraga, međutim, nije gotova, i dalje traži drugog konobara. “Kažu na birou da svi zauzeti, nema nezaposlenih”.
Komentarišući taj konkretan primer, Arandarenko kaže da je reč ipak samo o jednom slučaju, ali i dodaje da on ne treba da posebno iznenađuje. “To je tržište, i mada i dalje imamo daleko češće situacije da više radnika konkuriše za jedno radno mesto, sa padom nezaposlenosti i smanjivanjem veličine radne snage i ovakve obrnute situacije postaju uobičajene. S druge strane, neki poslodavci ne žele ili nemaju mogućnosti da se prilagode dovoljno brzo promenjenom odnosu snaga na tržištu rada, pa ne mogu da nađu radnike koji bi pristali da rade pod nekadašnjim uslovima”.
Konobari su očigledno deficitarni, jer kako krene sezona u ovo vreme, beogradski ugostitelji se bukvalno hvataju za glavu. Njihovi radnici masovno odlaze put Jadrana, Crne Gore i Hrvatske, gde u malo elitnijim restoranima i hotelima mesečno zarade i 2.000 evra sa bakšišem. A uz to imaju obezbeđenu hranu i smeštaj.
Na istoku Srbije jedna druga kompanija takođe muku muči sa nalaženjem radnika. Iz rudarske kompanije Mineko kažu da će za potrebe novog rudnika u Bosilegradu verovatno morati da pribegnu angažovanju radnika i van Srbije.
“Za sada uspevamo da angažujemo radnike iz lokalne sredine, ali kako se očekuje rast i razvoj tog rudnika, moguće je da ćemo biti primorani da dovodimo stručnu radnu snagu iz okruženja. Naravno da bi za nas bilo idealno da svi radnici dolaze iz lokalne sredine, ali nije realno očekivati takvu situaciju. Prosto, nismo sigurni da će se na konkurse javiti dovoljno ljudi iz lokala, koji mogu odmah i lako da se uklope u posao. Zato, ako nam se javi kvalifikovan i dobar radnik iz druge sredine, mi ćemo obezbediti smeštaj i druge neophodne uslove, uvek se trudeći da na taj način doprinesemo i lokalnoj zajednici”, kaže Petar Radović, predstavnik Mineka.
Objašnjava da je posao u rudniku specifičan, posebno kada se sagledaju potrebe koje postoje i raspoloživa radna snaga. Sa jedne strane, to treba da budu dobro obučeni, kvalifikovani i veoma specijalizovani radnici, kakvih, sa druge strane, u malim sredinama u kojima se rudarstvo tek razvija – nema u dovoljnom broju. “Ipak, kako rudarstvo utiče i na taj razvoj, i vremenom se ta situacija menja, mi verujemo da će to biti slučaj i sa Bosil-Metalom”.
“Generalno gledano, rudarski posao je zahtevan u smislu neophodnosti da radnik u rudniku obavlja svoju funkciju uz visok stepen discipline radi očuvanja bezbednosti u radu kako za sebe, tako i za svoje kolege. Uz temeljnu obuku, radnici moraju i da uvek pravilno koriste i upravljaju opremom i mehanizacijom od koje zavisi normalno poslovanje rudnika. U našim rudnicima uvek postoji potražnja za rudarima, stalno su otvoreni konkursi”, navodi Radović.
Arandarenko kaže da je sasvim jasno da će se Srbija u bliskoj budućnosti suočiti sa nedostatkom radne snage još iz jednog razloga. “Kako se smanjuje stopa nezaposlenosti, tako se povećava učešće onih koji su najteže zapošljivi, jer poslodavci uvek pre primaju one koji imaju bolje profesionalne kvalifikacije i lične karakteristike”.
Što se tiče najvećih izazova u pogledu kretanja na odmaćem tržištu rada, Arandarenko kaže da njega pre svega vidi u unapređenju kvaliteta zaposlenosti. “Naša stopa zaposlenosti će nastaviti da raste, to je skoro mehanički neizbežno zbog smanjivanja stanovništva, ali je pravi izazov da poraste učešće dobro plaćenih i relativno sigurnih radnih mesta, koja mogu da pruže dugoročnu perspektivu kako zaposlenima, tako i našoj ekonomiji. Od mera kojima se to može postići izvojio bih unapređenje kvaliteta srednjeg i visokog obrazovanja, podsticanje kreativnosti i inovativnosti posebno među mladima, kao i temeljnu reformu oporezivanja rada, kako bi rad i zaposlenost postali atraktivnije i isplativije opcije za sve”, zaključuje Arandarenko.
Na pitanje da li je zbog pada nezaposlenosti realno očekivati osetniji rast zarada u Srbiji, Arandarenko odgovara: “Zarade još nisu počele da ozbiljnije rastu, i niske zarade verovatno podstiču emigraciju, jer u relativno bliskom okruženju plate rastu. Na primer dok je naša bruto plata 2011. i 2017 bila ista, malo ispod 520 evra, u Austriji je u istom periodu skočila sa oko 2.700 na 3.000 evra. Ipak, rast tražnje i pad ponude rada neminovno će i kod nas uticati na povećani pritisak na rast zarada. To uopšte nije loše, jer strategija visoke zaposlenosti i niskih plata ima smisla u zemljama sa rastućom ponudom rada, a manje je dobra za zemlje sa opadajućim stanovništvom i relativno lakom opcijom emigracije”.
Izvor: BIZLife
Foto: Pixabay
