Roditelji dece tenisera: Ja bih da moje dete bude Đoković i to odmah!

Deca koja u Srbiji treniraju tenis za primer uspeha imaju Novaka Đokovića, ali i roditelje koji su umesto podrške uglavnom najveća prepreka – većina doživljava sebe kao pomoćnika trenera i preko noći žele lagodan život i mesto u teniskoj loži. Kada ulažu i novac i vreme u teniski uspeh deteta, u glavama već imaju scenarija boljeg života i smatraju da svojim aktivnim učešćem u treninzima i na mečevima pomažu da uspeh dođe što pre.

„Roditelji su najveća prepreka u odnosu dete-trener-roditelj. Razumljivo je da ne mogu uvek da budu objektivni, ali time što sebe doživljavaju kao pomoćnika trenera, veoma otežava rad. Ovo je malo i problem našeg mentaliteta – roditelji bi da plate što manje, a da im dete bude Đoković ili Tipsarević. Mada, bolje Đoković. I, ako može sve to preko noći. Kao kada dođu u banku po kredit sa zahtevom odmah i sad“, ističe doktor Goran Đinđić koji ima veliko iskustvo u radu sa decom koja se bave sportom.

Savez dete-trener-roditelj mora dobro da funkcioniše pre svega u individualnim sportovima. Roditelji su podrška, obezbeđuju novac za treniranje i svakako na dečji život imaju najviše uticaja. Deca se identifikuju sa roditeljima (devojčice sa majkama, dečaci sa očevima) i deci je stalo da roditelji njima budu zadovoljni. Roditelji su ti koji uspostavljaju pravila, ali što se sporta tiče, savetuje se da ne preuzimaju bilo kakve stručne uloge.

„Roditelji moraju biti podrška. Treba da idu na mečeve i bodre „Dobro je!“, „Biće bolje!“, „Skoncentriši se!“, a nikako da sa tribina kritkuju i dobacuju „Šta si se tu snuždio?!“, „Ajde igraj!“ što kod nas nije tako retko. Dete ne može da ima dva autoriteta – i trenera i roditelja. To zbunjuje i otvara prostor da dete traži alibi u onom drugom. Ako je trener strog, ono traži podršku roditelja i obratno, što nije dobro“, kaže doktor Đinđić.

Na mečevima je sasvim normalan dečiji strah od nastupa, od poraza i reakcije roditelja koji treba da ocene sve što je dete na treninzima naučilo. Ovaj izlazak na pozornicu roditelji dodatno otežavaju kritikom, vikom, psovkama, a nekad i pretnjama suparničkom igraču. Iskustva teniskog trenera Dragana Damjanovića govore da se nekad deca „blokiraju“ u prisustvu roditelja jer su pod pritiskom znajući da oni svoje roditelje koštaju, i novca i vremena, a nekad im je obećana i nagrada posle pobede.
„Mislim da roditelji to nesvesno rade. Izjavama „Znaš li ti koliko me koštaš?!“ stvaraju pritisak kod dece što često vodi u blokadu. Deca ih i na mečevima i na treninzima posmatraju i prate njihove reakcije. Zato je najbolje da roditelji ne dolaze na treninge, a na mečevima treba da budu samo podrška“.

Po rečima doktora Đinđića dete od 8-10 godina može da se tretira kao odrasla osoba. Od tog perioda se formira kao ličnost – ima svoje probleme, srećno je ili nesrećno. Decu koja su naklonjena sportovima svakako u tome treba podržati, ali ne tako što će roditelji slediti svoje afinitete ili želju da im dete bude sledeći Đoković.

„I deci na treninzima kažem da je tenis igra, da se opuste i uživaju. Motiv za bavljenje sportom ne sme da dolazi s polja – novac, roditeljska pohvala ili lagodan život. Motiv je igra, pobeda, uspeh i rad. Kada me dete na treningu pita „Koliko još ima do kraja ?“, kada svaki čas vezuje pertle ili ide u wc, znam da je tu samo da bi udovoljilo roditeljima i isto tako znam da ne treba da se bavi ovim sportom. Možda drugim, timskim, ali tenis nije njegov lični izbor“, kaže teniski trener Dragan Damjanović.

Kako to kažu oni sa više iskustva u radu sa decom koja se bave sportom, karakter ličnosti je vrlo bitan i svakako se odražava na uspeh, odnosno neuspeh. Bavljenje sportom je i ozbiljan psihološki rad pogotovo na početku kako bi se procenilo na koji način sa detetom treba raditi.

„Deca koja žele da treniraju tenis su uglavnom introverti, imaju poseban emotivni i mentalni sklop za individualne sportove. Zato roditeljima uvek savetujem da se dete na samom početku bavljenja tenisom priključi grupi, da trenira rekreativno tri puta sedmično, kako bi se vremenom pokazalo da li je uopšte za tenis ili bilo koji individualan sport ili ga treba voditi na fudbal. Upoznao sam mnogo talentovane dece za tenis, ali njih to jednostavno nije zanimalo i prestali su s treninzima. I to je najbolje. Ako dete samo ne pokazuje želju i interesovanje, od uspeha nema ništa. Kako je to jedan veliki teniski trener rekao: “Najveći talenat koji dete ima je želja za radom“, rekao nam je trener Damjanović.

I, ako vi kao roditelj i vaše dete imate u planu bavljenje tenisom, prepustite posao trenera onome ko je stručan, ne odbijajte psihološka savetovanja jer su veoma korisna za sve i posmatrajte svoje dete i pratite NJEGOVE želje i ambicije. Vi imate priliku da ostvarujete VAŠE.