Da li decu i dalje učimo za svet koji više ne postoji?

U trenutku kada veštačka inteligencija menja gotovo svaki segment života, od načina na koji radimo do načina na koji donosimo odluke, jedno pitanje postaje važnije od svih tehnoloških inovacija: kako danas obrazujemo generacije koje će živeti u svetu koji se menja brže nego ikada ranije? 

To pitanje više nije tema samo pedagoga, profesora i obrazovnih institucija. Ono postaje jedno od ključnih pitanja savremenog društva na globalnom nivou.

Upravo na tom preseku humanistike, obrazovanja i novih tehnologija nalazi se dr Neda Pavlović, doktor filoloških nauka, autorka, istraživač i lider u obrazovanju, koja poslednjih godina privlači pažnju javnosti promišljanjima o reformi školstva, ulozi nastavnika i odnosu čoveka i veštačke inteligencije.

Ali ono što njen glas razlikuje od površnog futurizma jeste činjenica da govori iz više perspektiva istovremeno: kao neko ko je prošao sve nivoe obrazovanja, kao predavač, kao rukovodilac u internacionalnom obrazovnom sistemu, ali i kao naučnik koji se godinama bavi pitanjima jezika, kulture i identiteta.

Filolog po obrazovanju, istraživač po pozivu, praktičar po izboru, prošla je kroz sve slojeve sistema koji danas analizira. Njena naučna monografija o Jovanu Steriji Popoviću nije slučajan izbor teme: u piscu koji je oblikovao srpsku kulturu, a često ostajao na njenim marginama, prepoznala je pitanje koje je i danas aktuelno – šta se događa kada vrednost nije praćena vidljivošću.

Danas se bavi upravo onim spojem koji mnoge zbunjuje: kako da nasleđe i algoritam razgovaraju, kako da knjiga i kod govore istim jezikom. I to nije retorička figura – to je njen svakodnevni profesionalni rad.

Njena naučna monografija o filološkom delu Sterije Popovića nije samo akademski poduhvat; to je, kako sama kaže, pokušaj ispravljanja jedne kulturološke nepravde. Kroz knjigu i multimedijalnu izložbu „Filološko delo Jovana Sterije Popovića – Rečima kroz vekove”, otvorenu u Narodnom pozorištu u Beogradu uz podršku Ministarstva kulture Republike Srbije, pokušava da vrati fokus na jednog od najvažnijih reformatora srpske kulture i obrazovanja.

Možda upravo zato, kada govori o školi budućnosti, njene reči ne zvuče kao teorija — već kao pitanje koje više ne može da se odlaže.

• Poslednjih godina često govorite o tome da se obrazovanje nalazi pred velikom globalnom promenom. Šta se zapravo menja?

Menja se gotovo sve: tržište rada, način komunikacije, način na koji dolazimo do znanja, pa čak i način na koji funkcioniše ljudska pažnja.

Po prvi put imamo generacije koje odrastaju u svetu u kojem informacije više nisu privilegija, već stalno prisustvo. A to menja i samu logiku učenja.

Obrazovni sistemi širom sveta sada pokušavaju da odgovore na pitanje koje nijedna generacija pre nas nije morala da postavi u ovom obimu: kako pripremiti decu za budućnost koju ni sami više ne možemo precizno da predvidimo?

To nije pitanje jedne države niti jednog sistema. Ovo je globalni trenutak preispitivanja obrazovanja.

• Da li je veštačka inteligencija ubrzala taj proces?

Dramatično. AI nije samo nova tehnologija; ona nas tera da redefinišemo šta uopšte znači znanje.

Sve dok je znanje bilo teško dostupno, vrednost je bila u posedovanju informacije. Danas je informacija dostupna svima gotovo trenutno. AI može da pronađe podatak, obradi ga, generiše odgovor i sistematizuje sadržaj mnogo brže od čoveka.

Zato pitanje više nije „ko zna”, već „ko razume”.

A razumevanje podrazumeva mnogo više od informacije. Podrazumeva kontekst, smisao, etiku, sposobnost interpretacije, emocionalnu inteligenciju. AI može da imitira jezik, ali ne može da razume iskustvo čoveka.

I upravo zato mislim da će humanističke discipline u budućnosti postajati važnije, ne manje važne.

• Vi dolazite iz humanistike, ali se intenzivno bavite i savremenim obrazovnim modelima. Da li je taj spoj i dalje neobičan ljudima?

Mislim da jeste, jer smo dugo živeli u pogrešnoj podeli između „tehnoloških” i „humanističkih” oblasti. A budućnost neće pripadati ljudima koji znaju samo jedno.

Danas je važnije nego ikada da razumemo i tehnologiju i čoveka. Jer tehnologija bez razumevanja čoveka vrlo brzo postaje prazna infrastruktura.

Filologija me je naučila nečemu što danas postaje presudno: da jezik nikada nije samo jezik. U jeziku se nalaze kultura, psihologija, identitet, emocija, način na koji jedno društvo misli.

Zato smatram da pitanje obrazovanja danas nije tehničko pitanje. To je pitanje kakve ljude želimo da razvijamo.

• Često govorite da škole više ne smeju da budu zasnovane samo na reprodukciji znanja. Šta to konkretno znači? 

To znači da moramo prestati da posmatramo decu kao identične sisteme koji svi moraju učiti istom brzinom i na isti način.

Model obrazovanja nastao u industrijskom dobu bio je izuzetno efikasan za standardizaciju. Ali svet u kojem danas živimo traži potpuno drugačije kompetencije: sposobnost povezivanja, rešavanja problema, adaptacije, saradnje, kritičkog mišljenja.

Ako decu učimo samo da memorišu informacije, učimo ih da kasne za realnošću, jer će mašina to uvek raditi brže.

Zato škola budućnosti ne može biti mesto u kojem je najvažnije ponoviti tačan odgovor. Ona mora postati prostor u kojem učenici uče kako da razmišljaju, postavljaju pitanja, analiziraju i povezuju znanje sa stvarnim životom.

• Kakva će biti uloga nastavnika u takvom sistemu?

Mnogo važnija nego danas.

Postoji velika zabluda da će tehnologija umanjiti značaj nastavnika. Mislim upravo suprotno. U svetu u kojem je informacija dostupna svuda, nastavnik više nije samo izvor znanja — njegova uloga postaje mnogo složenija.

Nastavnik budućnosti moraće da razvija rasuđivanje, samostalnost, emocionalnu sigurnost, sposobnost argumentacije i poverenje. Moraće da prepozna trenutak kada učenik nije zbunjen gradivom, već životom.

To je mnogo zahtevnija uloga od pukog prenošenja informacija.

• Vaš rad je snažno povezan i sa Sterijom Popovićem, koji je takođe bio reformator obrazovanja. Da li povlačite paralele između njegovog vremena i današnjeg trenutka?

Neprestano.

Sterija je živeo u vremenu velikih promena, kada su se stari modeli društva raspadali, a novi tek nastajali. Mislim da i mi danas živimo jednu vrstu istorijske tranzicije, samo ovog puta globalne i tehnološke.

Zato mi je Sterija važan ne samo kao književnik ili filolog, već kao mislilac koji je razumeo koliko je obrazovanje važno za oblikovanje društva.

Njegova pitanja su i dalje savremena: kako razviti društvo koje misli, kako obrazovanje učiniti temeljem kulture, kako izgraditi identitet bez zatvaranja prema svetu.

Mislim da danas ponovo dolazimo do istog pitanja: kakve ljude želimo da razvijamo za budućnost koja dolazi?

• Da li je radoznalost danas važnija od samog znanja?

Apsolutno.

Znanje zastareva neverovatnom brzinom. Ali radoznalost, sposobnost da postavljate pitanja i da vas nepoznato ne plaši već intrigira — to ostaje jedna od najvažnijih ljudskih osobina.

Volela bih da obrazovanje budućnosti više razvija upravo to: hrabrost da mislite, da istražujete, da ne doživljavate grešku kao poraz, već kao deo procesa razumevanja.

Jer dete koje se ne plaši da pogreši postaje čovek koji se ne plaši da razmišlja.

• Šta mislite da će biti najveći izazov obrazovanja u narednim decenijama?

Sačuvati čoveka u vremenu ubrzanih tehnologija.

Mislim da ćemo tek videti koliko će u budućnosti biti važni empatija, etika, kritičko mišljenje, sposobnost razumevanja drugih ljudi i sposobnost da razlikujemo informaciju od smisla.

Tehnologija će nastaviti da napreduje. To je neminovno. Ali pitanje je da li će paralelno napredovati i naša sposobnost da ostanemo društvo koje ume da misli, oseća i razume posledice sopstvenih odluka.

Zato mislim da reforma obrazovanja više nije samo pedagoška tema.

To je pitanje budućnosti društva. 

Saznajte sve o dešavanjima u biznisu, budite u toku sa lifestyle temama. PRIJAVITE SE NA NAŠ NEWSLETTER.

Izvor: BIZLife

Foto: Jelena Babić