Piše: Milena Popivoda, psihološkinja i psihoterapeutikinja u superviziji

A ponekad – taj neko smo mi

Dobili smo mejl koji počinje rečju „nažalost”. Unapredili su nekog drugog, iako smo radili više, obavljali tuđe poslove, ostajali duže. Ljutimo se, okrivljujemo tu osobu za sve, pričamo prijateljima kako je šef loš, kako nije fer, a isto se dešava i kada nas partner ostavi. Nakon početnog šoka, nailazi bes. Da bismo regulisali snažne emocije koje su nas preplavile i zaštitili se od prevelikog bola, slažemo listu njegovih grešaka. U razgovoru sa sobom i drugima fokus je jasan – on je kriv. U svem tom haosu, čvrsto se držimo narativa u kom sebe vidimo kao žrtvu nepravde.

Bol traži krivca

Ima nečeg zavodljivo umirujućeg u ideji da ništa ne zavisi od nas.

Ako poverujemo da nismo uspeli zato što su okolnosti bile nepravedne, jer je kriv sistem, bivši partner, šef, sudbina – lakše nam je nego da se suočimo sa mišlju da možda nismo imali dovoljno znanja, razvijenih sposobnosti, hrabrosti ili smo i sami negde pogrešili.

Tada ne moramo da preispitujemo svoje izbore, granice koje nismo postavili, signale koje smo ignorisali ili strahove zbog kojih smo ćutali. Sve je zbog nečeg spolja i sve je jasno. Ovo je jedna od strategija koje biramo u situacijama kada doživljavamo kognitivnu disonancu.

Kognitivna disonanca je doživljaj neprijatnosti koji se javlja onda kada naši postupci, želje ili misli nisu u skladu sa našim ličnim vrednostima ili slikom koju imamo o sebi. Jedan od načina da umanjimo unutrašnji konflikt, da zaštitimo identitet koji je trenutno ugrožen jeste da aktiviramo mehanizme kao što su eksternalizacija krivice, percepcija sebe kao oštećene strane, polarizacija na dobre i loše aktere događaja.

Uloga žrtve tada je štit za našu psihološku koherentnost i samopoštovanje, čuvamo sliku o sebi kao dobroj osobi, oslobađa nas neprijatnog nošenja sa sopstvenom krivicom, stidom ili neuspehom. Osećamo se bezbedno u tome da druge vidimo kao nepravilne, a sebe kao moralno ispravne.

Kada zaštita postane način života

Iako je uloga žrtve privremena zaštita kada stvarnost postane preteška, a snaga iscrpljena, problem nastaje kada ova adaptivna strategija postane trajno mesto boravka. Ako mesecima ili godinama pričamo sebi i drugima istu verziju događaja, ako iznova potvrđujemo da smo oštećeni, zanemareni, prevareni – tada ljutnja više ne štiti, ona nas vezuje i drži fiksiranim za prošlost. Zamagljuje i umnogome umanjuje mogućnost za promenu, za nastavljanje sa životom i učenje iz iskustva. Sekundarne dobiti ili psihološke koristi koje osoba, često potpuno nesvesno, dobija od ove životne pozicije (pažnja, očuvanje identiteta dobre osobe, oslobađanje od odgovornosti) razlog su zašto se ovaj obrazac održava i kada je jasno da donosi patnju.

Razlike i sličnosti između krivice i odgovornosti

Ako ne preuzimamo odgovornost, ne moramo da se suočavamo sa rizikom da odluke koje donosimo budu pogrešne ili da nekog povrede. Oni koji donose odluke i preuzimaju odgovornost moraju povremeno da se nose sa velikom količinom krivice ili doživljaja neadekvatnosti, pa nam je nekada lakše da posmatramo posledice tuđih izbora i zamišljamo kako bi naša verzija možda bolje prošla.

Ipak, za razvoj psihološki zrele ličnosti bilo bi korisno da nakon početnog udara počnemo da preispitujemo svoju ulogu – ne da bismo sebe krivili, već da bismo preuzimanjem odgovornosti za svoj udeo nešto o sebi naučili, da bismo sledeći put drugačije postupili, da bismo preduzeli akciju sa ciljem da popravimo štetu. Odricanje od odgovornosti može kratkoročno da umanji bol, ali dugoročno održava psihološku nemoć.

Naučena bespomoćnost kao tihi saveznik depresije

Nezdrava okruženja i sistemska represija, ali i odustajanje od svake lične odgovornosti često vode u naučenu bespomoćnost – uverenje da ništa od nas ne zavisi. Ukoliko održavamo ovakav kognitivni stil i mozak kontinuirano dobija signale kao što su „šta god da uradim, ne menja se ishod”, „svet je nepravedan i neprijateljski nastrojen”, smanjuje se motivacija za delovanje, raste sklonost ka pasivnosti i povlačenju, raste anksioznost, koja nas koči da nešto preduzmemo, iz straha od toga šta sve može poći po zlu. Ovakav stil razmišljanja povezan je sa povećanim rizikom od razvoja depresije.

Dakle, i pored kratkoročne dobrobiti, trajno zadržavanje u ovoj ulozi psihološki nas slabi, smanjuje kapacitet za regulaciju negativnih emocija i održava osećaj iscrpljenosti i beznadežnosti.

Odgovornost kao izvor snage: uzeti život u svoje ruke

Mentalno zdravlje nije samo stanje, ono je proces u kojem osoba ima određeni stepen odgovornosti za svoje izbore, reakcije i način na koji se odnosi prema iskustvima, u granicama realnih kapaciteta i okolnosti. Moguće je menjati obrasce mišljenja i jačati interni lokus kontrole, tj. doživljaj da imamo uticaj na sopstveni život, da igramo značajnu ulogu u tome kako će se stvari odvijati, umesto eksternog lokusa, gde doživljavamo život kao rezultat sudbine, sistema ili drugih ljudi.

Nije sve do tebe, ali imaš deo uticaja i onda kada ne možeš da kontrolišeš okolnosti.

1. Prepoznaj narativ žrtve. Obrati pažnju da li često ponavljaš reči „nikad”, „uvek”, „sve”, „ništa”, ili rečenice kao što su „Nema smisla”, „Nije fer”, „Ne mogu” ili „Pokušaću”. Prvi korak ka odgovornosti jeste da primetiš obrazac, bez osuđivanja sebe. To je signal iscrpljenosti i znak da ti treba pomoć.
2. Razdvoj olakšanje od istine. Ako ti objašnjenje koje sebi ponavljaš samo smanjuje bol, a ne donosi pozitivnu promenu, verovatno je i razlog tvoje zaglavljenosti u mestu.
3. Postavi sebi pitanje: „Koji je moj udeo?” Preuzimanje odgovornosti ne znači samookrivljivanje, već mesto za učenje, priliku da nešto drugačije preduzmemo, da osvestimo signale koje smo ignorisali, da se založimo za sebe ili druge, da se grupišemo da bismo napravili promenu.
4. Osvesti sekundarne dobiti od uloge. Pitaj se šta moraš da izgubiš ako izađeš iz ove pozicije. Preuzmi rizike, ali i priliku za zdraviji odnos prema sebi.
5. Ne pitaj se šta možeš da kontrolišeš, već šta možeš da učiniš. Ne možeš da kontrolišeš sistem, druge ljude ili prošlost, ali možeš svoje reakcije, izbore i odluke, možeš da utičeš na ishod ili da se adekvatno prilagodiš novonastaloj situaciji. Umesto pasivnog trpljenja, uzmi aktivnu odgovornost kojom ćeš vratiti osećaj smisla, lične vrednosti i samoefikasnosti. To je psihološka odgovornost (response-ability – sposobnost odgovora).
6. Razlikuj krivicu od odgovornosti. Za ono što nam se dogodilo ne moramo biti krivi, ali smo odgovorni za to kako ćemo dalje živeti. Nismo odgovorni za traumu, za neurobiologiju, za emociju koja se pojavi, ali jesmo za brigu o sebi, za ponašanja ili odsustva ponašanja koja biramo. Preuzimanje odgovornosti može biti i izlazak iz lošeg odnosa, otkaz na poslu kojim smo dugo nezadovoljni, traženje pomoći.
7. Razvijaj rezilijentnost – unutrašnju snagu prilagođavanja. Rezilijentnost, odnosno otpornost, ne znači da moramo da budemo jaki po svaku cenu, već da se prilagodimo onome što život donosi. Ona se gradi savladavanjem tehnika regulacije emocija, razvijanjem kapaciteta za toleranciju frustracije ili krivice uz saosećanje prema sebi. Važno je razumeti da rezilijentnost ne podrazumeva negiranje realnosti ili nametanje pozitivnosti, već spremnost da se traži podrška, promeni strategija, uči iz iskustva.