Takvo ubrzanje zasenjuje kapital, podatke, talenat, reputaciju. Dolazi kao kratko, dezorijentišuće stanje u kojem osoba, tim ili organizacija prestaju da se ponašaju po starim obrascima i odjednom počinju da se kreću brže, misle oštrije, rizikuju hrabrije. Preokret, proboj, tačka preloma, raznih ima tu imena, ali iza te terminologije postoji jedna starija, jednostavnija, a stručna reč: katalizator.

Dobro je setiti se barem osnovnoškolske hemije da bi se katalizator uopšte prepoznao, ali i da bismo znali da njegova uloga uopšte nije da trajno bude deo naše formule; njegova je uloga da zapali. Katalizator menja brzinu reakcije, a da sâm ne bude potrošen. U ljudskim sistemima radi nešto nemilosrdnije: ubrzava nas, trošeći delove nas koji ne bi mogli biti transformisani drugačije.

Kad smo na čelu organizacija, katalizatore lakše prepoznajemo ako je reč o izmenjenim tržišnim uslovima, ako se nađemo usred krize, pa iz nje učimo, ili ako nova tehnologija dođe, pa promeni sve. A šta kada katalizator dođe u obliku drugog ljudskog bića?

Zaista, svaki lider mora biti sposoban da uči od ljudi oko sebe, u poslu i van njega. U formalnijim odnosima, to je „mentor”, „konsultant” ili „kouč”. Ljudski rečeno, to je onaj u koga imamo poverenja da sa njim otvorimo najintimnije teme našeg liderskog bića. To je dodatni poziv posle radnog vremena koji nas natera da drugačije razmislimo o odluci za koju smo mislili da je zatvorena, ili spontani susret koji preoblikuje definiciju slobode i granica, ili intelektualna rasprava koja ogoli da mnoge svoje „principijelne stavove” zapravo i nismo stekli sami.

Ovakvi ljudi nađu nam se u prelomnim tačkama naših karijera, kad se pitanja roje, a potraga za odgovorima postaje glavna preokupacija. (Kad neko napuni četrdeset, kao ja, na primer, eto knjiške definicije „prelomnog momenta”.)

Sve to je katalitička faza. Vrednost takve osobe nije uteha, predvidivost, pa čak ni sigurnost – za to imamo porodicu, najbliže saradnike, prijatelje. Njena vrednost je ubrzanje. Ona izvuče verziju nas koja bi svakako nastala, ali možda za pet ili deset opreznih godina, i zgusne nas, bre, u jednu usijanu sezonu! Pod tim uticajem pomera se tolerancija na rizik, dostiže se emocionalna zrelost, kreativni impuls raste, ambicija je na zdravim vrhuncima. Počne čovek da izgovara stvari koje je ranije samo mislio. Počne da raščišćava obrasce u poslu i privatnom životu koje je godinama racionalizovao. Podigne se sopstvena letvica, prosto. Sa strane, to ponekad izgleda kao nepovezano, nedokučivo, previše. Ali sa strane se i ne vidi da ta brzina nije slučajna, a još manje je vidljivo da je u naš karijerni i životni prostor ušao istinski katalizator.

Ove promene se naslanjaju na psihologiju, pa vidimo da nam performanse rastu, jasnoća misli se zaoštrava, opet imamo pristup sopstvenoj kreativnoj žici. Sve su to znaci da se dešava ono suštinsko: identitet se reorganizuje. Sve to je produktivno sagorevanje. Kad se na ovo osvrnemo kasnije, u retrospektivi, takvi se periodi često nazivaju „ludilom” ili „fazom”, jer nam bude neprijatno što smo dozvolili da nečije prisustvo toliko utiče na poredak stvari. Iz perspektive razvoja, to su retki trenuci kada pravimo skok. No, katalitičke faze uvek se hrane nesrazmernom energijom i dolaze s nesrazmernom cenom.

Problem, zato, nije sagorevanje, nego belodana činjenica da dodatna izloženost katalizatoru posle izvesne tačke više ne povećava brzinu reakcije. Čovek lako postane zavisan od lude vožnje. Zatim, suverenost počinje da erodira. Tempo krenu da vam određuju tuđa raspoloženja, tajming, unutrašnje bitke, pa se liderstvo koje se taman izoštrilo sada savija prema toj gravitaciji. Najvažnije, sopstveni identitet se zamagljuje, pa sagorevanje počinje da čoveka troši. To je znak da je katalizator uradio svoje.

Naučili smo da vrednujemo odnose i partnerstva po trajanju. U dobrim sistemima, međutim, ne uvlače se rani investitori u rast i zrelo upravljanje. Ne ostaje krizni CEO na toj poziciji kada je kriza razrešena. Ne teramo osnivače da vode organizacije do sudnjeg dana. Isto važi i za svakoga ko nam je u životu katalizator. Kada je njihov zadatak završen, kraj tog odnosa nije gubitak; to je vredan, životni zaključak. Odati priznanje, izaći čisto i integrisati ubrzanje kao novu samospoznaju koja će nam u budućnosti pomoći da postavimo drugačije granice, drugačije standarde, drugačije horizonte – to je ovde liderski zadatak.

Ne pripada, stoga, svačije prisustvo sledećem poglavlju, ne mora svaki odnos da se prevede u trajnost i ne mora svaka iskra da ostane plamen. Najzreliji čin, u biznisu i u životu, jeste da čovek prepozna te retke figure koje mu promene brzinu i trajektoriju, da ih tretira kao gotovo svete u njihovoj privremenosti i da uradi ono što vezanost najmanje dopušta: da ih pusti, s ljubavlju, i razumevanjem da je odnosu kraj. Naučeno sada živi tiše, ali korisnije, u odlukama koje donosimo, u granicama o kojima više ne pregovaramo, u standardima koje više ne spuštamo. To je dovoljno. Novogodišnja odluka nekad je baš jednostavna – izabrati dovršenost umesto nastavka možda je najtananija, najsmislenija forma liderstva koju imamo.