Da li imate “najvrednijeg” radnika koji najmanje vredi? Prezentizam vs. produktivnost

Kada god se na sastanku pomene reč kriza, nekako horski sa njom ide i plan menadžmenta – moramo da povećamo produktivnost. Slede sastanci o produktivnosti, ciljevi za produktivnost, strategije… a paralelno s tim, gotovo neprimetno, pojavio se drugi fenomen koji urušava tu istu produktivnost iznutra – prezentizam. Možda nova reč i možda čudna, ali jako prisutna kada pričamo o kompanijama. Svi znamo “onog kolegu” koji prvi dolazi na posao, ide na pauzu tačno pola sata i to svima naglašava…ali u stvari je na minimumu produktivnosti i radi samo ono što mora. Prezentizam me, u realnom životu, uvek podseti na moju tetku koja dan pred slavu u selu, uvek nosi šerpu, premešta je iz jedne prostorije u drugu i žali se kako baš ima posla, dok drugi završavaju sve što treba.   

Nikola Milosavljević, foto: Bojan Stanić

Piše: Nikola Milosavljević, Senior HR Consultant/Managing Partner @ HR Fabrika

Šalu na stranu, svaka priča počinje i završava se sa kulturom. A prezentimzam je baš stvar kulture i koliko se naši menadžeri zaista bave zaposlenima. Ipak, ima nešto i u nasleđu socijalizma. Na Balkanu smo nekako gradili korporativnu kulturu koja nagrađuje prisustvo, a ne produktivnost. Heroj firme je onaj ko prvi pali svetlo ujutru i poslednji ga gasi uveče. Nije važno što je u međuvremenu tri sata proveo na kafi, dva sata skrolovao vesti i sat vremena razgovarao sa drugim kolegama, dok nešto kucka u Excel tabeli. Poruka je: važno je da je bio prisutan!

Paradoks “izgaranja na leru“

Prezentizam nije lenjost. To je važno razgraničiti. Prezentizam je sistemski problem. On se javlja u dva oblika:

• kada zaista imamo bolesnog zaposlenog (fizički ili mentalno pregoreo) jer se plaši da uzme bolovanje ili odmori, ali radi sa 20% kapaciteta.
• teatar rada: zaposleni je tu, ali nema šta da radi ili namerno rasteže posao da bi izgledao zauzeto, jer se brzina i baš ta produktivnost, često nagrađuje samo sa još više posla.

Istraživanja Harvard Business Review-a procenjuju da prezentizam kompanije košta i do deset puta više nego apsentizam, koji predstavlja realna odsustva sa posla. Kada radnik nije tu, znate da morate da ga zamenite. Kada je tu, a ne doprinosi, on troši resurse, širi apatiju i, što je najgore, stvara lažnu sliku da su kapaciteti popunjeni, a posao se ne završi.

Zašto se produktivnosti setimo samo u krizi?

Kada su vremena dobra, novac je jeftin, a marže visoke i neefikasnost se prašta. Menadžeri tolerišu “prazan hod“ jer brojevi na kraju meseca izgledaju pristojno. Međutim, čim nastupi kriza, fokus se menja. Kompanije kreću u lov na veću produktivnost. ali zbog decenijskog negovanja kulta prisutnosti, menadžment često pravi kardinalnu grešku: pokušava da poveća produktivnost povećanjem pritiska na sate rada, a ne na rezultat.

Menadžment kao rešenje vidi u tome da se od zaposlenih traži da se ostaje duže, uvode se striktnije kontrole dolazaka i odlaska sa posla i meri se vreme provedeno za računarom. Rezultat? Ljudi postaju još bolji glumci. Još bolje se kriju iza monitora. Anksioznost raste, a inovacija koja je jedini pravi izlaz iz krize lagano umire na pultu za čekiranje.

Prezentizam nije HR tema. To je biznis tema. I to ona koja košta.

Prezentizam je idealan upravo zato što stvara iluziju da se nešto radi. A iluzija je opasna, jer menadžeri ne primete pad performansi sve dok ne bude kasno. Prema istraživanju CIPD-a, prezentizam je prisutan u 76% organizacija, iako se o njemu retko govori u top menadžmentu, a šteta koju prezentizam pravi je teško merljiva, a vrlo osetna. Ono što je zabrinjavajuće je podatak Microsoft Work Trend Index-a za 2024. koji jasno ukazuje da 65% zaposlenih oseća da radi više nego ikad, ali da postiže manje.

Kao neko ko prati dinamiku timova, primećujem da smo zaboravili osnovnu jednačinu:

Produktivnost = Vrednost / Vreme

A ne: Produktivnost = Količina znoja + Broj sati u kancelariji

Najopasniji zaposleni u krizi nije onaj koji kaže “ne mogu da stignem“, već onaj koji u 22h šalje mejlove da bi dokazao posvećenost, a sledećeg dana je neupotrebljiv do podneva. To nije herojstvo. To je loš tajm menadžment i siguran put u burnout. Ako u vašoj kompaniji ljudi moraju da izgledaju zauzeto da bi bili cenjeni, vi nemate problem sa ljudima. Imate problem sa merenjem uspeha.

Kako izaći iz teatra apsurda?

Rešenje je jednostavno, ali teško za sprovođenje jer zahteva poverenje umesto kontrole:

1. Ubijte kult “grejanja stolice“: Ako je neko završio posao za 4 sata, nagradite ga slobodnim vremenom, ne novim zadacima. To je motivacija.
2. Definišite šta je „output“: Prestanite da merite sate. Merite šta je na kraju dana urađeno. Da li je izveštaj gotov? Da li je klijent zadovoljan? Da li su ostvareni ciljevi?
3. Normalizujte odmor: Odmoran radnik u krizi vredi kao troje umornih. Forsiranje kulture “teškog rada” u kriznim vremenima je kao da vozite auto u crvenom dok vam gori lampica za ulje. Nećete stići brže, samo ćete uništiti motor.

Prezentizam je posledica kulture u kojoj se rad meri pogledom, ne rezultatom

Produktivnost nije dugme koje se pritiska kada zagusti. To je mišić koji se gradi kada je sve u redu. Ako želite da vaša kompanija preživi sledeću turbulenciju, prestanite da brojite koliko je automobila na parkingu u 18h. Počnite da brojite stvarne rezultate. Jer na kraju dana, bilans stanja ne beleži koliko smo sati sedeli u kancelariji, već kakvu smo vrednost stvorili. Ako kompanije žele održivu produktivnost, moraju da promene jedinu stvar koju do sada nisu: način na koji razumeju rad.  Ne treba nam više ljudi koji dolaze na posao, trebaju nam ljudi koji doprinose.

O autoru: 

Nikola Milosavljević je ko-osnivač HR Fabrike i HR asocijacije O.U.R. HR, jedne od najuticajnijih HR inicijativa u regionu. Kroz konferencije, treninge i podkast O.U.R. HR Stories, Nikola okuplja lidere koji su spremni da govore otvoreno – o izazovima, greškama, promenama i pravim ljudima iza procesa. Kao konsultant i trener sa više od 15 godina iskustva, sarađuje sa nekim od najuspešnijih kompanija u regionu, pomažući im da unaprede svoje HR strategije, razviju lidere i stvore radna okruženja u kojima ljudi zaista žele da ostanu – ne zato što moraju, već zato što ih neko vidi i vrednuje.

Izvor: BIZLife

Foto: Bojan Stanić