Kafana u kojoj je Beograd pisao, mislio i pio na veresiju
Pre nego što su srušeni da bi grad “napredovao”, Dardaneli su bili više od kafane. Pod bagremovima se raspravljalo, pisalo, volelo i svađalo, a sve uz kafu koju neko drugi plati. To je bilo mesto gde su se reči teže merile nego vino, i gde je Beograd nalazio svoj glas. Kafana “Dardaneli” bila je scena, katedra i drugi dom onima koji su stvarali duh Beograda.
Od furundžijske kafane do kulturnog epicentra
U vreme kada je Trg republike nosio ime Pozorišni trg, u njegovom središtu, između početaka Čika Ljubine i Vasine, stajala je kafana neobičnog imena – Dardaneli. Podignuta 1855. godine, a srušena 1901, bila je više od običnog lokala: bila je duhovni stožer Beograda u usponu.
Kafana je u početku bila neugledna – podrapane stolice, čaše brisane istom krpom, plehana peć koju su gosti sami ložili. Ali sve se menja kada kafedžija Mita Ristić Ćira preuzima lokal. Nabavlja ogledala, nove stolice, čaršave za stolove i pretvara Dardanele u mesto okupljanja glumačkog sveta.
A kad dođu glumci, stignu i pesnici, boemi, studenti, pisci, kritičari, maturanti na svoju prvu ilegalnu kafu. Dolazili su Toša Jovanović, Đura Jakšić, Milovan Glišić, Laza Popović, Vojislav Ilić, Sremac, Domanović, Veselinović… Za mnoge od njih kafana je bila dnevna soba, tribina, pozornica i bekstvo iz stvarnosti.
Kafana kao književna redakcija
Za Dardanele se s pravom kaže da su bile mesto gde su se pesme rađale za stolom – dok je kafa stizala, a dug rastao. Tu je Vojislav Ilić, pritisnut rokovima, diktirao pesmu o Svetom Savi dečku iz štamparije koji ga je strpljivo čekao. Tu su se, u nedostatku para, igrale partije žandara u kojima je poraženi plaćao račun – sve dok neko treći, poput Brzaka, ne bi izvukao poslednju paru iz džepa.
Stevan Sremac je imao svoj sto pored prozora s pogledom na Vasinu, ali nije krio nervozu što mu đaci dolaze u “njegovu kafanu”. Radoje Domanović, Janko Veselinović i mnogi drugi, prema Nušiću, kao da nisu nikada ni izlazili iz Dardanela. Kafana je bila i debatni klub i redakcija, ali bez fiksnog radnog vremena.
Poslednja kafa pre rušenja
Rušenje Dardanela 1901. godine doživljeno je kao lični gubitak. Dan pre nego što su radnici počeli da uklanjaju zidove, stari gosti su se okupili da se fotografišu – poslednji pozdrav mestu koje je oblikovalo generacije. Na slici su, kako beleži Nušić, glumci i kafanski veterani: Milorad Gavrilović, Ilija Stanojević, Mita Bidža, Steva Rute, Mika Risantijević, Aleksandar Petrović…
Danas, Dardaneli ne postoje. Na njihovom mestu je nova arhitektura, novi Beograd, novi red. Ali ako zastaneš, na trenutak, dok zuji gradski prevoz i prolaze turisti, možda u vazduhu osetiš miris kafe i čuješ kako neko kaže: “Još jednu – na veresiju.” I Beograd, možda, još uvek pamti.
Motivacija za tekst nastala na osnovu članka portala Kaldrma.
Saznajte sve o dešavanjima u biznisu, budite u toku sa lifestyle temama. PRIJAVITE SE NA NAŠ NEWSLETTER
Izvor: BIZLife
Foto: DALL-E3/ Wikipedia/ Arhivska fotografija
