Piše: Danka Đukanović, psihoterapeutkinja

Iako je multitasking tema za sebe, vredi se na trenutak osvrnuti na jedan od razloga zbog kojih pokušavamo da radimo više stvari istovremeno – a to je FOMO, odnosno Fear of Missing Out – strah da ćemo nešto propustiti. Bilo da je u pitanju zabava, poslovna prilika ili neko iskustvo koje deluje važno i uzbudljivo, često pokušavamo da radimo više stvari istovremeno kako bismo „bili u toku”.

Ali postoji i druga strana medalje, a to je JOMO, odnosno Joy of Missing Out – radost zbog propuštanja. To je onaj trenutak kada svesno biraš mir, sopstveni ritam i ono što ti prija, bez potrebe da „budeš u toku” po svaku cenu.

Ipak, u svetu koji ne da stoji, već deluje kao da neprekidno grabi napred, kako uopšte dozvoliti sebi da nešto (pro)pustiš – a da se ne osetiš kao da zaostaješ?

Danka Đukanović psihoterapeutkinja – Foto: Privatna arhiva

Zašto je teško pustiti?

Puštanje znači oprostiti se od nečega što nam je emocionalno važno, a to zna da boli – bilo da je reč o ljudima, ciljevima ili pričama koje pričamo (o sebi).

Puštanje često deluje kao odustajanje ili gubitak kontrole, jer, kada se vežemo za nešto, imamo osećaj da držimo stvari pod kontrolom.

Naš mozak „voli” stvari koje su predvidive, što znači da, ako je nešto poznato, mozak to doživljava kao „sigurno”. Puštanje donosi nesigurnost, a ona može biti zastrašujuća. Uz to, ako nešto pustimo, na tom „mestu” ostaje praznina, što, takođe, može da nas uplaši, posebno ukoliko zaboravimo da smo sa tom prazninom oslobodili i prostor za novi rast.

Koliko puta si čuo/la poslovicu „Bolje vrabac u ruci nego golub na grani”? Dakle, čak nam i naše okruženje poručuje da čvrsto držimo ono što imamo. Puštanje se pogrešno posmatra kao slabost, iako je, zapravo, znak velike unutrašnje snage.

Na kraju, ne treba zaboraviti da nekada ne puštamo zbog svog ega, jer percipiramo da ćemo puštanjem izgubiti određenu svrhu (npr. Ako prestanem da se ljutim, da li to znači da odobravam nepravdu?) ili da će delovati kao brisanje našeg identiteta koji smo gradili (npr. Ja sam osoba koja uvek ide do kraja).

Šta je vreme da pustiš?

Ne znam nijednu osobu koja nema nešto što bi trebalo da (ot)pusti – makar jedno sećanje, uverenje ili odnos koji je jednom bio važan. Isto tako, ne znam nijednu osobu koja se, u većoj ili manjoj meri, s tim puštanjem ne bori.

Želiš da znaš šta je vreme da pustiš? Obrati pažnju na priče koje stalno iznova pričaš. One koje ponavljaš gotovo istim rečima, bez obzira na to kome ih pričaš. Priče koje te uvek vraćaju na isto mesto, s istim osećajem u stomaku i istim zaključkom na kraju.

Upravo ono za šta si se u tim pričama najjače vezao/la često je ono što je vreme da pustiš.

Kako da pustiš?

Postoji mnogo metoda i tehnika koje mogu da nam pomognu da pustimo.

Ras Haris koristi metaforu suši voza („sushi train metaphor” – preporučujem ti da pogledaš kratak video pod ovim nazivom) kada objašnjava kako da pustimo negativne misli, a da im ne pridajemo pažnju i ne prihvatamo ih kao istinu.

Zamisli da sediš u suši restoranu u kojem hrana dolazi na pokretnoj traci ispred tebe. Na toj traci dolaze tanjiri sa različitim vrstama sušija – neki ti se sviđaju, neki ti ne izgledaju privlačno, a neki ti čak izazivaju gađenje. Sad zamisli da svaka misao koju imaš – bilo da je negativna, bolna ili samokritična – dolazi kao jedan tanjir na toj traci.

Većina nas radi sledeće: kad naiđe tanjir sa „ružnim” sadržajem (npr. misao Nikad mu neću oprostiti), zgrabimo ga, zagledamo, analiziramo, držimo se za njega – iako nam ne prija.

Ali… ne moraš da uzmeš svaki tanjir.

Možeš da ga pogledaš, priznaš da je tu – i pustiš da prođe. Možeš da kažeš sebi: „Evo jedne misli o ogorčenosti… Zanimljivo!” I da je ne uzimaš, ne jedeš, ne nosiš kući.

Ova metafora nas uči da mi nismo naše misli, da misli dolaze i odlaze, a mi možemo da biramo da li ćemo se u njih uplesti li ćemo ih pustiti da prođu.

Drugi način kako možeš da se oslobodiš unutrašnjih blokada, stresa, strahova i sl. jeste uz pomoć Sedona metode, koju je razvio Hejl Dvoskin. Sedona metoda koristi jednostavna pitanja koja ti pomažu da sagledaš emociju, dozvoliš joj da postoji – i pustiš je da ode.

Evo jedne vežbe iz Sedona metode koju možeš da uradiš čak i sada, dok ovo čitaš.

Foto: Ian Stauffer / Unsplash

Korak 1: Oseti

Zatvori oči na trenutak i primeti neku emociju koja je trenutno prisutna (na primer, nervoza, ljutnja, anksioznost itd.). Zapitaj se: „Šta osećam u ovom trenutku?”

Korak 2: Prihvati

Bez otpora, dozvoli toj emociji da bude tu. Ne moraš da je voliš, samo je pusti da postoji. Zapitaj se: „Mogu li da dozvolim ovom osećanju da bude ovde, baš takvo kakvo jeste?”

Korak 3: Pusti

Sad sebi postavi tri ključna pitanja iz Sedona metode:

1. Mogu li ovo da pustim? (Bez pritiska – odgovor može biti i „ne”.)
2. Hoću li ovo da pustim? (Da li sam voljan/na da ga pustim, makar malo?)
3. Kada ću ovo da pustim? (Imaj u vidu da to može da se desi i sada.)

Korak 4: Primeti promenu

Oseti kako se tvoje telo, dah ili um menjaju makar malo. Možda je emocija i dalje tu, ali si ti sada u drugom odnosu prema njoj. Zapitaj se: „Šta sada osećam? Da li ima više lakoće?”

Ovu vežbu možeš ponavljati više puta dnevno, sa različitim emocijama – čak i dok si u pokretu, na poslu ili pre spavanja.

Na kraju, želela bih da te podsetim na jednu priču o puštanju – parabolu o taoističkom zemljoradniku:

Nekada davno, u drevnoj Kini, živeo je jedan zemljoradnik koji je imao konja.

‒ Kako si srećan – govorile su mu komšije – imaš konja koji ti vuče kola! ‒ Možda – odgovarao bi zemljoradnik.

Jednog dana, zemljoradnik nije dobro zatvorio kapiju, pa je konj pobegao. ‒ Jao! Kakva nesreća! – uzvikivale su komšije.

‒ Možda – rekao je zemljoradnik.

Nekoliko dana kasnije, konj se vratio i sa sobom doveo još šest divljih konja. ‒ Neverovatno! Sad si bogat čovek! Stvarno si srećnik! – govorile su komšije.

‒ Možda ‒ odgovorio je zemljoradnik.

Sledeće nedelje, zemljoradnikov sin je pokušavao da ukroti jednog od divljih konja, kada ga je konj udario i slomio mu nogu.

‒ Jao opet! Kakva nesreća! – govorile su komšije.

‒ Možda – rekao je zemljoradnik.

Sutradan su došli vojnici i odveli sve mladiće u rat. Zemljoradnikov sin, sa slomljenom nogom, ostao je kod kuće.

‒ Kakva sreća! – govorile su komšije.

‒ Možda – odgovorio je zemljoradnik.

Leto je za odmor i opuštanje, zar ne? Zato se (pre)pusti uživanju, (ot)pusti suvišno, (do)pusti da ti se dogode neke lepe stvari i (na)pusti ono što ti više ne koristi (ciljeve, očekivanja, navike, stare obrasce ponašanja ili razmišljanja itd.).

Možda je vreme i ti nešto da pustiš.

Saznajte sve o dešavanjima u biznisu, budite u toku sa lifestyle temama. PRIJAVITE SE NA NAŠ NEWSLETTER.