Piše: Darko Soković, Rukovodeći partner za strategiju i razvoj, Propulsion

Tako, kad sam se ukrcao na sedmosatni let za Vagadugu (ili Uagadugu), glavni grad Burkine Faso, stvarno nisam znao šta da očekujem. Na sajtu Stejt departmenta, u odeljku „Saveti putnicima”, to je jedan čisti horor film – zona apsolutne zabrane putovanja, nivo četvrti od četiri, bez razgovora. Terorizam, kriminal i otmice nisu samo pretnja, već svakodnevica; terorističke grupe kontrolišu dve trećine zemlje, a više od dva miliona ljudi (od ukupno njih 23) interno je raseljeno. Van glavnog grada američke diplomate ne smeju da mrdnu, čak ni da pruže pomoć sopstvenim građanima. Vanredno stanje guta celu državu. Putujem na sopstveni rizik, dakle, i samo što ne napišu „ne zaboravi da napišeš testament”. Je li to sve što bi čovek mogao da kaže o jednoj zemlji u zapadnoj Africi?

Pa dobro, bilo je i više državnih udara: propalih 1989, 2015. i 2023, a uspešnih 1966, 1980, 1982, 1983, 1987. godine, kao i dva puta 2022, u januaru i septembru.

Tokom ovog poslednjeg, na vlast je došao superstar.

Nije me, zato, nimalo iznenadilo što je glavni gradski trg, Trg revolucije, poslednjeg dana aprila postao scena iz nekog vrlo poznatog filma: masa, transparenti, pokliči, mladost, prkos. Ovog puta, glavni lik nije romantični gerilac iz Latinske Amerike, miljenik celog sveta, nego kapetan Ibrahim Traore, sveafrički vojni lider s tamnim naočarima, čeličnim pogledom i ožiljkom na obrazu ubojitijim od metka. U očima stotina hiljada – on jeste novi Če Gevara. Samo što ovo sad više nije vreme ideologija; ovo je, ljudi moji, vreme narativa, a zgodni, mladi kapetan Traore (najmlađi šef države na svetu) narativima samouvereno i suvereno vlada.

Dok ga Zapad optužuje za zloupotrebu prirodnih resursa, korupciju i represiju, njegova popularnost u domovini – a tek van nje! – raste. Traoreova vojna hunta preuzela je vlast da bi, kao „prelazna vlada” (!), istrebila sistemske mane političkog sistema i pripremila zemlju za poštene izbore. Ali izbora nema, pa nema, a Traore kaže da ih neće uskoro ni biti. Kad na to neko ukaže (kao, recimo, jedan američki general koji je primetio da Traore koristi zlatne rezerve za opstanak svojih na vlasti, a ne za narodnu dobrobit), efekat bude sasvim obrnut od očekivanog: eksplozija podrške! Na mrežama su iza njega stali umetnici, aktivisti, mladi lideri, i to ne samo iz Afrike već i ljudi po dijaspori, pa čak i neki istaknuti Afroamerikanci.

U tom kontrastu između spoljašnje kritike i unutrašnje idealizacije krije se ključ fenomena „Traore”. Nije to rezultat uspešnog vođenja jedne od najsiromašnijih država na svetu, već neuspeha globalnog poretka da mladima ponudi bilo šta u šta mogu da veruju. Burkini Faso Traore pruža osećaj dostojanstva, ono što nijedan birokratski aparat ne može. Za razliku od legendarnog predsednika Tomasa Sankare, s kojim ga često površno porede, Traore nema neki poseban ideološki program. On nudi životnu, društvenu poziciju. To što govori nije teorija i ne počiva na čvrstom planu, već na ogorčenju. Odbacio je francusku vojnu pomoć, proterao njihove diplomate, prekinuo saradnju sa Zapadnoafričkim ekonomskim savezom, osuo drvlje i kamenje po Afričkoj uniji – sve veličajući panafrikanizam – i stao rame uz rame sa Moskvom i Teheranom. Njegova poruka je jednostavna: „Afrika je naša. Nećete više odlučivati umesto nas.”

Zajedno sa Malijem i Nigerom, zemlja je ušla u izgradnju Alijanse država Sahela (AES), konfederalne strukture sa zajedničkom vojskom, pasošima i carinskom politikom. Kao i neki slični globalni pokušaji, ovaj savez želi alternativni bezbednosni i ekonomski poredak, oslobođen od uticaja bivših kolonijalnih sila. Rusija je tu uskočila s vojnim savetnicima i opremom, dok se Zapad gubi u sopstvenim kontradikcijama. (Nema šta, za razliku od nekih, kapetan je izgledao veličanstveno na proslavi Dana pobede u Moskvi.) Međutim, dok deklarativno jača suverenitet, Burkina Faso ulazi u klizav prostor samoizolacije i zavisnosti od novih partnera čije agende imaju otrovne, smrtonosne ishode.

Mladi kapetan Ibrahim Traore, najmlađi šef države na svetu, narativima samouvereno i suvereno vlada

„Suverenitet” danas ima rastegljivo značenje. Kapetan jeste popularan među mladima, ali novinari nestaju, opozicije nema, društvene mreže se sve češće gase. Budžet za vojsku je porastao za skoro sedamdeset posto, dok deca ne idu u školu, a teroristi zauzimaju komad po komad zemlje. Ipak, Traore opstaje, i sve je jači.

Pa kako? U vremenu nesigurnosti, identitet je važniji od rezultata. Ne moraš da izboriš pobedu. Dovoljno je da izgledaš kao neko ko ne kleči, jer je to danas retkost, i ne samo u Africi, jer koga briga za geografiju kad si globalno prvi na Tiktokovoj stranici „For You”!

Zbog toga kapetan Traore nije samo afrički vođa. On je znak. On je simptom sveta u kojem ni demokratija, ni ekonomija, ni institucije više ne znače ama baš ništa. Planeta vapi za ikonama koje barem liče na otpor, makar bile autoritarne i makar donosile još više haosa. U tom smislu, Traore jeste romantični heroj – ali za svet koji se raspada, ne za onaj koji se nada, revolucionar za doba algoritamske pobune, gde je Instagram važniji od manifestâ, a neprijatelj nije kapitalizam, već ispraznost i poniženje.

Da bih sve ovo saznao, nije mi ni trebao transkontinentalni let. I sa mreža sam mogao da vidim, da se ne lažemo, da on verovatno nije budućnost, da nije Če. Ali jeste gipki, svem jedu i svakom prkosu prilagodljivi lik sadašnjosti. A ovakvom svetu jedino takvi i priliče. 

Saznajte sve o dešavanjima u biznisu, budite u toku sa lifestyle temama. PRIJAVITE SE NA NAŠ NEWSLETTER.