Surova borba za sirovu naftu
Od nedelje, 1. jula, Evropska unija je prestala da kupuje sirovu naftu iz Irana. Time žele da prisile Teheran na ozbiljne pregovore o atomskom programu i vrlo je neizvesno da li će ta strategija biti uspešna.
Dva muškarca sede za stolom i pokušavaju jedan drugom da obore ruku. U mnogim gostionicama je to način da se pokaže ko je jači. I ono šta se trenutno dešava između EU i Irana nekako liči tom pradavnom sportu obaranja ruke: od 1. jula EU je uveo embargo na uvoz sirove nafte iz Irana, s nadom da će na taj način vlasti u Teheranu motivisati na obustavu nacionalnog atomskog programa, navodi Deutsche Welle.
EU i Sjedinjene Države predbacuju Iranu da pod parolom razvoja atomske energije u miroljubive svrhe, ustvari teže da izrade atomsku bombu.
Kao i u birtijskom obaranju ruke, i u ovom slučaju i jedna i druga strana trpi određenu bol. EU mora svoje potrebe za naftom da pokrije bez uvoza iz Irana, a Iran svoje potrebe za prihodima od prodaje nafte mora da pokrije prodajom na drugim tržištima. A pritom su i jedna i druga strana dugoročno upućene jedna na drugu: Iran je četvrti po veličini proizvođač sirove nafte u svetu, a EU je drugi po veličini potrošač nafte.
Pa ipak koga ovaj embargo trenutno više boli, pokazuju već i same brojke. Dok je do sada oko petine iranske nafte izvoženo u zemlje EU, Unija je iz Irana pokrivala samo oko šest posto svojih potreba. Na primer, Nemačka, kao najjača industrijska zemlja u Evropi, je iz Irana uvozila samo jedan posto nafte koja joj treba.
„Trenutno u Evropi najveći problem ima Grčka“, objašnjava minhenski stručnjak za trgovinu naftom, Volker Blandow iz „Association for the study of peak oil and gas“ (ASPO). Grčka je s Iranom imala ugovore u kojima je isporuka bila odvojena od plaćanja. To znači da je dobijala naftu koju je morala tek kasnije da plati. Sada zemlja naftu mora da nabavlja na svetskom tržištu, a tu se nafta po pravilu plaća unapred. A za to Grčka nema dovoljno gotovine, kaže ovaj naftni stručnjak.
Drugačija je situacija s Italijom ili Španijom. One su se na vreme preorijentisale i nabavljaju sada naftu iz Saudijske Arabije. U Evropi, naglašava Blandow, može se računati s time da će se embargo poštovati.
S druge strane, Irana ovaj embargo itekako boli. Iranska privreda zavisi u velikoj meri od prihoda od prodaje nafte. Reč je o 30 do 40 odsto ukupnog društvenog proizvoda. A kada od te sume 20 do 30 posto nedostaje, to je puno, smatra Blandow.
Embargo na uvoz nafte je pritom samo jedna od mera pritiska Zapada na Iran. Već ranije je znatno ograničen promet novca i roba, što je dovelo do pada vrednosti iranske valute.
Iranska vlada se nalazi pod dvostrukim pritiskom. S jedne strane zemlji su potrebni prihodi od prodaje nafte. S druge strane je padom vrednosti domaće valute roba iz inostranstva postala skuplja, objašnjava nemački stručnjak. To dovodi do povećanja nervoze u zemlji.
Kao i ranije, i sada se Iran dokazuje kao vrlo spretan u zaobilaženju sankcija. Tako neki iranski tankeri sada već plove pod zastavom male pacifičke državice Tuval, kako bi izbegli sankcije, a i egipatski naftovod bi Irancima mogao poslužiti za tajno prebacivanje dela nafte na zapadna tržišta. Blandow međutim smatra da ti „pomoćni izlazi“ neće biti dovoljni:
„To celu trgovinu čini komplikovanom i skupom. I tu su kapaciteti vrlo ograničeni. Zbog toga je smanjenje koje mi sada beležimo između 20 i 30 posto prihoda, ono što se ne uspeva izbeći. To je gubitak koji oni imaju u svakom slučaju.“
Uz to dolazi još jedan problem za Iran: relativno niska cena nafte na svetskom tržištu. Od početka marta cena je pala za oko 30 posto, a potražnja je i dalje relativno mala. Tek kada se privredna situacija u SAD i Evropi ponovo poboljša, može se očekivati novi rast cena nafte.
Ovaj analitičar je uveren, da embargo na uvoz nafte iz Irana neće biti dugoročna strategija Zapada. „U slučaju ozbiljnog embarga, iranskim postrojenjima će za vađenje nafte početi da nedostaju rezervni delovi. A to nije u interesu Zapada, budući da je on dugoročno ipak upućen i na iransku naftu. Zbog toga će ove sankcije biti samo privremena mera – zapadne zemlje će učiniti što mogu kako ne bi nastale trajne i nepopravljive štete“, uveren je nemački stručnjak za naftnu privredu Volker Blandow.
