Novi film Pedra Almodovara bizaran?
Već skoro petnaest godina Pedro Almodovar nije posegnuo za tuđim delom, šablonom po kom će raditi. Najpoznatiji španski reditelj uglavnom sam piše scenarije, melodrame sa puno obrta i vremenskih skokova, koje već na početku poseduju njegov senzibilitet za senzaciju i kič.
U filmu “Živo meso” iz 1997. dobro se snašao jer je knjiga kultne spisateljke Rut Rendel imala sastojke koji su se uklapali u njegov univerzum, ali za njegov novi film “Koža u kojoj živim” to ne može da se kaže.
Ovog puta uzor je triler francuskog pisca Tierija Žonketa “Tarantula”, koji uživa solidnu međunarodnu reputaciju, međutim, Almodovar zaista nije vrsta autora koji bi trebalo da posegne za njim. Fabula romana razigrava se u nekoliko poglavlja koji naizgled nisu ničim povezani: u jednom uspešni estetski hirurg vodi sa sobom na popularne zabave svoju novu “kreaciju”, drogira je morfijumom i hladno posmatra dok se drugi muškarci nad njom seksualno iživljavaju, u drugom neki mladić budi se nag i vezan u hladnom podrumu i ne može da shvati zbog čega je zarobljen, u trećem neka djevojka doslovno vegetira u lečilištu, a u četvrtom sitni kriminalac uporno pokušava da shvati gde je nestao prijatelj s kojim se nekada dobro zabavljao.
Ako dobro razmislite šta povezuje sve te likove, objašnjenje na kraju neće biti posebno otkriće. Almodovara je “Tarantula” fascinirala zapletom koji je zaokupio njegov gej senzibilitet, ali je u filmskoj adaptaciji bitno je promenio dramski ton originala. Žonket niže događaje klinički hladno, kao lekar koji rutinski pregleda pacijenta, dok Almodovar podrhtava od ushićenja izlažući svaki novi segment priče.
Kako je to već slučaj kod španskog reditelja, ima vizuelno fascinantnih scena koje plene ponekad minimalizmom, ponekad kičom, Almodovarova filmofilija nenametljivo je utkana u radnju, međutim, ključna promjena u odnosu na “Tarantulu” je emocionalna veza koja se stvara između estetskog hirurga i njegove kreacije. Nije da je tako nešto nemoguće, ali zbog tog dramskog motiva trebalo je da se sastavi bar još nekoliko verzija scenarija.
Kada sve završi, ostanete pomalo zatečeni, svesni da je štošta u filmu zbrzano i da bi se uverljivost zapleta još više pokvarila tokom sledećeg gledanja.
Pribegavanje tuđim scenarijima shvatljivo sa stanoviša da je Almodovarovo stvaralaštvo pomalo u blokadi (za šta je njegov prethodni film “Slomljeni zagrljaji” najbolje svedočanstvo), ali to nije dugotrajno rešenje: Almodovarov svet je suviše poseban da bi se samo tako srodio s spoljnim uticajima.
