Stiže vreme provere

Piše: Zoran Luković
 
Ima dana, događaja i izjava zbog kojih čak i priča o Alisi u zemlji čuda, ponekad deluje stvarnije od realnosti Srbije. Glavni akter tih čuda i neverice od kojih se gradi naša svakodnevica, jeste nekadašnji guverner, ministar, potpredsednik Vlade, važan i do sada nezaobilazan igrač na našoj tragikomičnoj političkoj sceni – Mlađan Dinkić. To što on govori i radi u poslednje vreme, ruši granice očekivanog i predstavlja presedan koji razjeda predvidivost i ravnodušnost. U istom danu on iznosi dve sasvim suprotstavljene ocene: prvu, kako ga svojim razumevanjem Dragan Đilas, drugi čovek DS-a, vraća u koaliciono jato, i drugu, kako je izbor Mirka Cvetkovića za premijera „najveća greška DS-a u poslednjih deset godina“.

Zbog mnogo blažih reči o prvom čoveku izvršne vlasti, morao je pod pritiskom upravo DS-a da napusti Vladu. Zatim, kada su javno objavljene cifre o ukupnim gubicima javnih preduzeća, reč je o četiri milijarde evra što će na kraju ići na teret poreskih obveznika, Dinkić poručuje kako je „krajnje vreme da se razbije partokratija, koja je osnovna prepreka pozitivnoj selekciji kadrova u našem društvu i razlog što najsposobniji ljudi, najstručniji i mladi, beže iz politike” i da će prvi korak u tom smeru biti „borba za depolitizaciju i profesionalizaciju u svim javnim i komunalnim preduzećima”. Ima još, nije čudima kraj, jer je izgovorio i ono što ogroman broj ekonomista i privrednika misli a ne kazuje, tvrdeći da je „čist marketing držanje ovakvog veštačkog kursa dinara, a jako velika šteta za privredu, pa je ovo što radi centralna banka čisto subvencionisanje uvoznika, a ja sam za to da se subvencionišu izvoznici.” Da li će sve skupa biti njegov „salto mortale“ ili katapult za let preko cenzusa, oceniće birači. Sada je izvesno i vidljivo da će predizborno sudaranje biti žestoko, a da će osnovne teme i poruke biračima biti dominantno ekonomske.

Logično je to, jer ma koliko se zvaničnici vlasti i stranaka pozicije trudili da budu optimisti, problemi su na kraju lanca opipljivi i vide se kao nedostatak para za osnovne životne potrebe sve većeg broja porodica. Nekadašnjeg priliva od po četiri i više milijardi evra odavno nema i teško da će biti, a proizvodnju i robu za dugotrajan i rastući izvoz nemamo zato što nemamo tzv. razmenjive robe. Godine 1990. industrija je činila 30 odsto srpske privrede, 2001. godine 18 odsto, a danas nekih 13 procenata. U zemljama EU udeo industrije u bruto domaćem proizvodu se kreće između 20 i 30 odsto, ali je u nekim evropskim zemljama mnogo viši. U Češkoj celih 40 procenata, pa se onda i nije čuditi što je nacionalna valuta osnažila u isto vreme kada im je rastao izvoz. Njihov primer pokazuje svu krhkost našeg učešća na ino-tržištima jer je osnovni pokretač prodaje i zarade deviza niska vrednost dinara, a ne dobar proizvod koji ta tržišta traže. Sada je, tako saopštava časopis MAT, industrijska proizvodnja u Srbiji za 20 odsto manja u odnosu na leto 2008. godine, što pokazuje da nismo izašli iz krize. Zato jak dinar i predstavlja problem i zato se, u krajnjoj instanci, vrtimo u začaranom krugu neprekidne inflacije.

Guverner Dejan Šoškić, veruje da će biti dobrih rezultata „u smislu da je najveći nivo inflacije pređen”. On je kao poseban izazov video buduće kretanje tzv. regulisanih cena koje su pod kontrolom države. Za ovu godinu je predviđeno da ukupan rast tih cena bude sedam, plus minus dva odsto. Prema zvaničnim podacima Narodne banke Srbije, objavljenim u majskom Izveštaju o inflaciji, na kraju prvog tromesečja dostignut je nivo od 4,7 procenata rasta cena pod kontrolom države. Prema nezvaničnim podacima kojima barataju ekonomisti, sada je već premašen ukupni godišnji nivo rasta na koji se država obavezala. Razlog rasta cena pod državnom kontrolom i pored kontrole, leži u novim cenovnicima za struju, naftu i gorivo, cigarete, u većim akcizama, u skupljim komunalno-stambenim i saobraćajnim uslugama. I nikom ništa, niko odgovoran. Guverner piše pisma i žali se na skupu hranu i državu koja je cene „pustila s lanca”. Vlast obećava bolje dane i traži alibi u svetskoj krizi uz istovremenu poruku da smo mi to prevazišli. Jedino su građani zanemeli zbog činjenice da je strah od gubitka posla i dalje užasno prisutan, da im treba sve više novca za istu količinu robe i da sve lošije i teže žive.

Jedan od uzroka takvog stanja, siromašenja i teškog sastavljanja od prvog do prvog, svakako je privatizacija koja je mnoge ostavila bez posla. Nezaposlenost je, reče to konačno i Predsednik, problem koji se hitno i efikasno mora rešavati. Moglo bi tako i biti, ali bi taj posao onda morali raditi neki drugi ljudi, ne praktično isti oni koji su kanalisali i vodili taj proces. Pre svega zato što su to loše radili. Posle skoro decenije, koliko je potrošeno na promenu vlasničke strukture, još ima neprodatih firmi, tačno 456. Do sada je raskinuto čak 627 kupoprodajnih ugovora od ukupno 2.280 prodatih firmi. Znači da je čak 27,5 odsto privatizacija bilo neuspešno, pa se onda nije ni čuditi što je ubrzano rasla nezaposlenost. Inače, od početka godine do polovine juna u Srbiji su privatizovane samo dve firme, “Enikon” iz Loznice i “Porečje” iz Vučja, ukupno za nepunih 250.000 evra.

Dakle, jasno je odavno da je sve moralo biti drugačije. Trebalo je da novi vlasnici podignu tehnološki nivo proizvodnje, da investiraju, da otvaraju nova radna mesta jer to jeste proklamovani cilj privatizacije. Trebalo je da država bolje, mnogo bolje, kontroliše obaveze iz ugovora, a nije bilo tako. E zato ne mogu isti oni koji su taj posao radili, da budu i oni koji će nalaziti način za brže zapošljavanje. To je neko Predsedniku morao da kaže.

Umesto ličnog zaključka, evo podsećanja šta je zapisano u famoznom dokumentu o postkriznom razvoju do 2020. godine. Čak i ako je taj koncept pre spisak želja nego praktikum za realizaciju, vredi ponoviti jer su ciljevi dobri. Vredi podsetiti jer se u praksi lagano od tih projekcija odustaje. Dakle, u „Programu 2020” piše:
„Svetska ekonomska kriza je do kraja razotkrila da dosadašnji model privrednog rasta i razvoja Srbije nije održiv i da se mora temeljno menjati, ako želimo da izbegnemo sudbinu nerazvijene i prezadužene zemlje. Naime, više neće moći da funkcioniše model u kome je osetno brži rast unutrašnje tražnje od rasta bruto domaćeg proizvoda (BDP) omogućavan rastućim udelom deficita tekućih transakcija u BDP-u. S obzirom na presušivanje privatizacionih prihoda i ograničenih mogućnosti daljeg prekomernog zaduživanja u inostranstvu, Srbija mora da se okrene novom modelu privrednog rasta i razvoja koji je proinvesticiono i izvozno orijentisan.”

To, takođe, neko mora Predsedniku da kaže i da ga podseti na činjenice. Vreme provere i istine stiže, da li krajem ove ili početkom iduće godine suštinski je nebitno, izbora biti mora.
 
Tekst je preuzet iz 65. broja Biznis magazina