Znate li šta je „tviteratura“?
Ono što se u pravi mah činilo besmislenom idejom: da se emituju lične poruke od maksimalno 140 slovnih znakova, nedavno je obeležilo petu godišnjicu kao globalni komunikacioni fenomen. Tim povodom kompanija Twitter je iznela nekoliko zanimljivih podataka, poput broja da je bilo neophodno da prođu tri godine, dva meseca i jedan dan da korisnici pošalju milijardu tweetova.
To se sada postiže – svake nedelje. Rast popularnosti novog Internet servisa je zaista fenomenalan: prosečan broj poruka koje se emituju svakog dana u martu 2010. iznosio je 50 miliona, dok je u martu ove godine narastao na 140 miliona.
Trenutno se otvara u proseku 460.000 Twitter naloga dnevno, a za godinu dana broj korisnika je uvećan za 188 odsto.
Twitter je stasao u novi medij i svojevrsnu socijalnu mrežu, veoma različitu doduše od Facebooka, ali na neki način i svestraniju, pretvorivši se u poseban kanal za širenje socijalnih informacija. U brzini širenja vesti već uveliko nadmašuje klasične medije, poput novinskih agencija, radija i televizije (tweetovane informacije nisu posredovane, šire se retweetovanjem – prosleđivanjem).
Na prvi pogled, ideja da tekst od 140 slova može da bude literatura zvuči besmisleno, kao što je na početku to bila i sama zamisao tviter servisa. Ali kad se savlada prvi otpor i sagleda iz nešto drugačijeg ugla, i nije.
U Americi, odakle potiču sve nove komunikacione tehnologije, „tviter književnost“ je međutim tek u začetku. Ovo je dosad je u najvećoj meri bio kanal za izrugivanje stvarnosti, za satiru. Neki od vrhunaca dostignuti su prošle godine, tokom krize nastale kvarom naftne platforme kompanije „Britiš petroleum“ u Meksičkom zalivu, kada su se u more izlile ogromne količine nafte, izazvavši veliku ekološku katastrofu.
Satirični Twitter nalog @BPGlobalPR, iza koga naravno nije stajala britanska multinacionalna kompanija, imao je deset puta više više sledbenika od njenog @BP_America, koji je prenosio zvanične informacije. Alternativni je međutim bio mnogo ubojitiji.
„Dobra vest: sirene su stvarne. Loša vest: upravo su izumrle.“ Ovaj i slični tweetovi („Stvorili smo nešto što će osećati i deca i vaše dece. Možete li vi nešto slično“) opisivali su dimenzije katastrofe mnogo uverljivije nego stotine novinskih izveštaja emitovanih u to vreme svakodnevno.
Za Twitterovu formu se zagrevaju i književnici sa velikim „K“. Dosad je najviše publiciteta dobio jedan eksperiment iz 2009, u kojem je od studenata književnosti zatraženo da „tviterizuju“ poznata dela klasične književnosti – da sadržaj i suštinu često veoma obimnih tomova sažmu u 140 znakova.
Rezultat je bio zanimljiv, duhovit i sasvim u „duhu vremena“. Beketova crna drama „Čekajući Godoa“ u tviter formi izgleda ovako: „Vladimir i Estragon stoje pored stabla i čekaju Godoa. Njihov status nije apdejtovan.“
Klasik koji je bio kontroverzan u vreme kad se pojavio, Lorensov „Ljubavnik ledi Četerli“, sveden je na „Žena iz više klase se spanđava sa lovočuvarem“. Ili Džojsov „Uliks“: „Čovek se muva po Dablinu. Detaljno pratimo svaki minut njegovog dana. Verovatno previše tvituje“…
