PUTOPIS Mjanmar: Zemlja koja mi je ukrala srce

Put u Mjanmar je bio poslovni put koji se desio neočekivano. Nisam znala puno o toj zemlji, jer sam pre toga od jugoistočnih azijskih zemalja jedino posetila Tajland. Otisla sam prošlog leta, u sred njihove kišne sezone. Kada sam sletela na aerodrom u Jangonu, prvo zapažanje je bilo kako retko ko priča engleski, jedva sam se sporazumela oko izgubljenih kofera, onda me je sačekalo cenkanje sa taksistima koji pričaju punih ustiju (u tom momentu nisam znala da žvaću betel) i naravno pomislila sam „šta mi je ovo trebalo“. Ali već sledećeg momenta, primećujem koliko su svi opušteni, taksisti nigde ne žure i svi su jako ljubazni i osećam se sigurno.

Gradski prevoz

Trebalo mi je par nedelja da se naviknem na njihov način života i da prihvatim činjenicu da ću tu biti naredna četiri meseca. Nisam mogla da se naviknem na veliku vlagu, na njihov akcenat – na početku ih ništa nisam razumela. Burmežani kao da progutaju poslednji slog u reči što dodatno otežava komunikaciju. Dalje, dešavalo se da smo zaglavljeni u saobraćaju po sat vremena i da to nikom ne smeta osim mene. Ranije sam mislila da su gužve u Beogradu nepodnošljive, i onda se desi da putujem četrdeset minuta do posla do kojeg mogu pešaka da stignem za deset ili petnaest minuta. Što onda nisam išla peške? Iskopane su ulice i nema trotoara…u izgradnji je. Međutim, za mene nerealno brzo sam se navikla na boravak tamo i to zahvaljujući ljubaznosti mojih kolega lokalaca koje sada smatram svojim prijateljima, ali i uopšte ljubaznosti svih ljudi koji tamo žive.

Ribari na jezeru Inle poznati po tome što veslaju jednom nogom

Mjanmar je zemlja koja vapi za razvojem i u kojoj se promene dešavaju toliko brzo, da mi se činilo da mogu da ih dodirnem.
Radovi na infrastrukturi ne prestaju. Radnici rade do kasno u noć, nekad i celu noć. Neverovatno je to koliko nemaju uslova za rad. Često sam viđala građevinske radnike koji rade na renoviranju puteva u japankama, bez maski ili neke druge zaštite, po noći pod veštačkim svetlom… ali i pored toga, oni su nekako opušteni i nasmejani. Kada sam stigla, u blizini mog hotela su krenuli da grade jedan kompleks – hotel i tržni centar. Nakon četiri meseca, kompleks je već imao tri izgrađene zgrade, a tržni centar je već bio otvoren.

Sa dolaskom međunarodne zajednice sve je više restorana sa inostranom kuhinjom, postalo je skuplje i Mjanmar je postao atraktivno mesto za posetiti. Ja sam pak obožavala da odlazim u lokalne restorane sa svojim kolegama i uživam u njihovoj hrani. Moja omiljena salata od lista čaja (tea leaf salad) mnogo mi nedostaje. Naravno, nudle su obavezne, razno meso, ali i morski plodovi. Ima dosta pržene hrane, pa je meni čak i jegulja bila ukusna.

Mjanmar se sastoji od 14 država i regiona. Graniči se sa Tajlandom, Laosom, Kinom, Indijom i Bangladešom i stoga je kutlurno nasleđe u ovoj zemlji veoma različito, što je čini još lepšom i primamljivijom.

U nekim delovima proizvode kišobrane od papira, u nekim svilu, pamuk, srebro, tanaku, ručno rađene i lakirane predmete, u nekima se bave ribolovom. Jako često su sve ovo male porodične firme. Tanaka je prah koji se pravi od jedne vrste drveta i kada se pomeša sa vodom nanosi se na lice, obično na obraze i bele je boje. Vrlo me je zanimalo šta je to i zašto ga žene toliko koriste. Kada sam upitala neke prodavačice na glavnoj pijaci, rekle su mi – da budemo lepe. Tanaka takođe štiti od sunca, a ima i rashladni efekat.

Mjanmar je poznat i kao zemlja žada i rubina, i ostalog dragog kamenja. Većinom se proizvodi od dragog kamena pripremaju za izvoz u Aziju i u zemlje u kojima uvoz dragog kamena iz Mjanamra nije zabranjen. Proizvodi od dragog kamena se mogu kupiti i na lokalnim pijacama po veoma niskim cenama.

Iako je glavni grad Nejpido, najveći grad je Jangon gde sam i sama bila smeštena. Jangon je grad u kojem sam se osećala neverovatno sigurno. Oni jednostavno ne razmišljaju o tome da nekome naude, da nekoga opljačkaju, prevare. Nisam imala problem da se sama vraćam u hotel noću, iako ne znam lokalni jezik, a oni jako malo znaju engleski.

Oko 1500 monaha čeka u redu za ručak, Mahagandayon manastir.

Narod u Mjanmaru obožava goste i teško je rečima opisati koliko se raduju kada vide da stranci idu u njihove restorane, probaju njihovu hranu, a još kada vide da vam se hrana sviđa ili im se obratite na njihovom jeziku, njihovoj sreći nema kraja. Njihovoj ljubaznosti takođe nema kraja. Prilikom posete jednoj pagodi, zaboravila sam neki nimalo vredan kišobran u taksiju. Taj taksista me je čekao da završim obilazak kako bi mi vratio kišobran. Pri svakom ulasku u pagodu ili hram, obavezno je izuvanje cipela, ali to se praktikuje i kada se odlazi u njihove domove. Izujete se ispred ulaznih vrata, i to se poštuje bez pogovora.

Pri svojoj prvoj poseti pagodi, kada sam saznala da se moramo izuti i u tom momentu mi je miš protrčao pored nogu, nisam mogla da se nateram da napravim taj prvi korak, ali kud svi tu i ja i vrlo brzo sam prihvatila to kao normalno ponašanje. Burmežani su veoma religiozni i ulice i cela zemlja su prepuni budistkičkim hramovima, obeležjima i mestima za molitvu. Bilo mi je interesantno da posmatram kako se ljudi mole na ulici kada prođu pored nekog mesta za molitvu.

Sada je valjda jasno kako mi je Mjanmar ukrao srce. Sve ono što mi je smetalo i otežavalo da se priviknem na boravak u toj zemlji sam veoma brzo zaboravila i naučila da uživam u onome što ta zemlja pruža i radujem se što imam priliku da budem tu. Nedostaju mi te haotične ulice, nedostaje mi osećaj smirenosti koji je dominirao tokom mog boravka tamo, nedostaju mi iskreni osmesi tih ljudi i osmesi mojih prijatelja.

Volela bih i verujem da ću se vratiti u Mjanmar za nekoliko godina i jedva čekam da vidim koliko se i šta razvilo i promenilo. To je ono što od srca želim za Mjanmar, nakon svega kroz šta je taj narod prošao, ali u isto vreme želim im da ostanu isti – nasmejani, strpljivi, velikodušni.

Izvor: BIZLife

Foto: Jelena Mihajlović

Piše: Jelena Mihajlović