Adrenalinska groznica u filmovima i u životu: Kako je to kad ste navučeni na `opasnost`?

Nakon filma “Everest”, koji je rađen po istinitom događaju, ostaje nam da se zapitamo šta je to što ljude tera da se upuštaju u adrenalinske sportove, i da sebe izlažu tolikoj opasnosti. Koji su to unutrašnji porivi, šta je to što dokazuju sebi ili drugima? Šta je to što im ne da mira, i tera ih da ostave svoju porodicu – ženu i decu, i da se odmetnu na najviši vrh na svetu?

Adrenalin je supstanca koja se oslobađa u telu osobe koja doživljava snažne osećaje kao što su uzbuđenje, strah ili ljutnja. Adrenalinska groznica se obično pojavljuje kada telo oseti opasnost, to je taj “bori se ili beži” momenat. Tako postoje ljudi, koji su u stalnoj potrazi za senzacijama, uzbuđenjima, za nečim nesvakidašnjim, i znamo ih kao “adrenaline junkies” odnosno zavisnike od adrenalina. Ono što je karakteristično za njih jeste da se osećaju živima, odnosno da žive punim plućima, samo kada se nađu u situacijama, izazovima koji su uzbudljivi i strašni u isto vreme.

Psiholog Zuckerman definiše ponašanje “traganje za uzbuđenjima” kao potragu za novim i bogatim iskustvom, bez obzira na fizički, društveni, pravni ili finansijski rizik. Potraga za senzacijom je opšta osobina ličnosti, i kao i svaka crta ličnosti, više od 50% je određena nasleđem.

Adrenalinski sportovi su idealni za tako nešto. Postoje i oni koji su “bezbedniji” kao što su skijanje, skijanje na vodi, snowboard, planinarenje na veštačkim stenama… U opasnije sportove spada i ekstremni biciklizam, trka automobilima, ali i planinarenje, kakvo prolazi ekspedicija koja se pela na Everest.

Ana Ilić, koja ima 86 skokova padobranom, deli sa portalom BIZLife svoja iskustva: “Setih se interne šale među padobrancima: Dok si u vazduhu, ništa ti se ne može desiti. Nekome ko gleda sa strane, čini se da je sve u sreći da ti se otvori padobran, ali je istina da se dosta toga može predvideti. Ako ne sklopiš dobro padobran, veća je verovatnoća da se neće otvoriti. Jako je bitna i fizička spremnost padobranca, kao i mentalna stabilnost.  Zato su obavezne pripreme pred svaki skok, a da bi se uopšte upustuo u tu avanturu neophodna je saglasnost psihijatra i neuropsihijatra. Što se tiče bezbednosti, ima ljudi koji imaju po 10 000 skokova i da nisu morali da otvore rezervni padobran, a nekome se desi u prvom skoku. Ali to je jako retko.”

O tome kakav je osećaj dok ste na “ivici”: “Kakav je to osećaj govori vam činjenice da retko ko skoči samo jednom. Čim sletiš, odmah hoćeš nazad u nebo. Želite da skačete padobranom opet i opet. Naravno, tresla sam se od straha, ali tek kad sam sletela. Strah je uvek prisutan, najveći je u trenutku odvajanja od aviona. A kad skočiš onda sve zaboraviš i apsolutno se prepustiš letu.” Ana kaže da se osećala življe i srećnije, i da joj je to davalo energiju i za ostale stvari u životu.

Postoje i filmovi koji se bave ovom tematikom. Na primer, "The Hurt Locker" prati priču momaka čiji je posao da uklanjaju bombe iz Iraka, a jedan od njih je „navučen“ na neprekidnu adrenalinsku groznicu i mogućnost da izrazi svoje ezoterične veštine. U filmu „127 hours“ pratimo priču mladića koji obožava penjanje po planinama, a jedno takvo putovanje (gde se nikome nije javio da odlazi) koštaće ga umalo života. Ipak, film „Everest“ je „pobedio“. Protiv prirode se ne može. Planine (i mora) kao da predstavljaju svu lepotu i strahotu prirode, tu se ogledaju sva njena lica, neumoljivost, veličanstvenost, i gordost. Iskusni članovi ekspedicije upuštaju se u avanturu osvajanja najvišeg vrha na svetu. Nije jasno šta su njihovi motivi, čujemo samo njihove šale: „Idemo jer je tamo!“ Jedan od likova objašnjava da dok je sa porodicom ne oseća da je „živ“, da samo dok je na planini, i dok se penje oseća život u potpunosti.

Nauka kaže da su ljudi koji su u potrazi za uzbuđenjima podložniji bolestima zavisnosti. Naučnici su otkrili sličnosti u mozgu između mozga korisnika droga i ekstremnih sportista. Povezanost se svodi na dopamin, koji je povezan sa zadovoljstvom i sistemom nagrađivanja u mozgu. Tragači za zadovoljstvima ivše uživaju tokom ekstremnih iskustava, odnosno u njihovim mozgovima se više dopamina izlučuje, i tako oni stalno žele da se vrate po još.

Sportski savetnik u Centru psihologije u Dentonu u SAD, dr Džastin Anderson kaže da što češće osoba praktikuje ekstremne sportove, to joj treba veće uzbuđenje i neretko se mora posavetovati s psihologom da bi otkrila prave razloge svoje zavisnosti i oslobodila je se.

Potreba za novitetima učinila nas je takvim kakvi smo sada – inteligentni, radoznali… Potraga za nečim novim je osnovna potreba, a ne kompulzivno ponašanje, kažu stručnjaci. Tanka je linija između normalnog i patološkog ponašanja.

Foto: Pixabay