Ljubav prema francuskom jeziku
Ljubav prema francuskom jeziku za Aleksandru počela je još u detinjstvu za vreme života u Briselu. Put je vratio u Srbiju, u osnovnu školu Vladislav Ribnikar, gde su u to vreme za profesore francuskog jezika imali prave Francuze. Oni su dodatno uticali da se njena ljubav prema francuskom pretvori u strast i profesionalnu orijentaciju.
Već više od 25 godina, Aleksandra se bavi poslom profesorke francuskog jezika. To je podstaklo da shvati koliko je kontakt sa ljudima obogatio i samim tim, dublje se zainteresovala za čoveka, njegovu prirodu, pobude i strasti.
“Tokom pedagoškog rada, došla sam do saznanja da učiti strani jezik i upoznati stranu kulturu čini da se ljudi još više otvaraju, govore o sebi slobodnije i nadasve kreiraju jedan drugi identitet koji je oslobođen svih stega koje nekada maternji jezik i naša kultura sputavaju.”
Osim za francuski jezik sa lingvističkog askpekta, počela je da se interesuje i za umetnost, te je držala radionice na temu putovanja kroz umetnost na francuskom jeziku.
Nakon saradnje sa francuskom književnicom i biblioterapeutom Regine Detambel počela je da se interesuje za psihologiju.
“Sama Regine je napisala knjigu eseja pod imenom ‘Knjige brinu o nama’, uz pomoć koje shvatamo da prava književnost može da predstavlja melem za dušu, a da ne govorimo koliko je čitanje naglas dobre poezije i dobrih literarnih tekstova savremene ili klasične književnosti od terapeutskog značaja za našu psihu.
Čovek današnjice je usamljeno biće kome je potreban razgovor, ali ne razgovor u vidu konvencionalne razmene rečenica, pozdrava, već dublji razgovor koji može da pospeši izranjanje raznih emocija iz zatvorenih duša.
Kafka je govorio da je dobar tekst poput sekire koja razbija led u nama. O tome kolika je lekovita strana književnosti govori i Catherine Millot koja poručuje da se nikada ne bi istinski zaljubila da nije pročitala roman Marsela Prusta – U potrazi za izgubljenim vremenom.
Laure Adler, francuska spisateljica, kaže da je iz duboke tuge i melanholije izvukla knjiga Margerit Diras – Brana na Pacifiku.
Victor Hugo kaže da Homer i Biblija prave čuda i da u životu nije slučajno da se iznenada susretnemo sa knjigom koja učini da okrenemo novu stranicu i da krenemo nekim novim putem gde se otvaraju novi horizonti.
Radionica koju animiram zove se Bibliokreativnost koja jeste jedna vrsta biblioterapije, ali budući da sam profesor francuskog jezika i kniževnosti, akcenat je stavljen na kreativno pisanje i čitanje naglas. Dobra pesma, dobra poezija, dobar stih, dobar tekst su poput uspavanke koju majka peva detetu tako da muzikalnost i zvučnost uljuljkuju i miluju ljudsku dušu. »
Za koga je biblioterapija?
Za svakoga ko želi da spozna drugačije modele ljudskog postojanja, koji mogu da prijaju čoveku, njegovoj prirodi, za razliku od self-help knjiga koje vam nude jednu određenu matricu, jedan određeni nametnuti kalup, koga se treba slepo pridržavati.
Bibliokreativnost je za ljude koji pre svega vole reč, jezik, razgovor, koji vole da čitaju i pišu, i tako vide, čuju, i upoznaju sebe.
Kako da se upoznamo s biblioterapijom?
Evropska kreativna biblioterapija, čija je rodonačelnica Regine Detambel, ne smatra da za ovu ili onu patologiju treba prepisati, poput recepta ili farmakoterapije, ovu ili onu knjigu, ovog ili onog autora.Ona daje prednost kreativnosti samih polaznika radionice koju biblioterapeut treba kod njih da izazove .
Ko je publika za biblioterapiju?
Kreativna biblioterapija je stvaranje senzibiliteta kod publike koja će umeti da prepozna dobro štivo, bogato metaforama, jer metafora je ključna reč.
To je publika koja želi interakciju, koja voli glumu, jer ne treba zaboraviti da je čovek pre svega homo ludens i da je igra ta koja je jedan od bitnijih elemenata kreativne biblioterapije. Ona je multidisciplnirana jer u nekim zemljama ona miri medicinu sa humanističkim naukama. I zato je uloga profesora kniževnosti i jezika toliko bitna.
Kreativna biblioterapija može da se obavlja kako na stranom, tako i na maternjem jeziku, jer i sama Regine vodi tu vrstu radionica na jeziku koji joj je maternji.
Kako imati životni balans u današnje vreme?
Pronašla sam reč prilagođenu našem vremenu – nadstres, ljudi mogu da nađu svoju luku mira kroz umetnost i književnost, jer svaki dobar književni tekst nudi red, a ne haos. Red nalazim u kvalitetnoj književnosti i to je ono iskonsko što je čoveku potrebno da živi u harmoniji sa sobom i svojom okolinom. Harmonija se stiče čitanjem koje obogaćuje jezik, i samim tim naše istraživanje je lakše i spontanije.
Na žalost, današnja štampa ne poznaje pravo novinarstvo, tako da su retki članci u novinama koji bi mogli da nas prosvete.
Šta je najveća prepreka uvođenja biblioterapije kod nas?
Naša kultura i samo podneblje dosta su neprijateljski raspoloženi prema novinama i uvek postoji doza rezerve i sumnje za ono što pledira da pomogne čoveku današnjice, kao što je i sama kreativna biblioterapija. No uvek postoji jedna publika koja želi da se distancira od mase, neukusa, trivijalnosti i koja sa nestrpljivošću očekuje da se nešto ovako “desi” .
Gde vi držite biblioterapiju u Beogradu?
Kao profesorka francuskog jezika, trenutno sam animator radionice bibliokreativnosti u Francuskom Institutu, gde u prvi plan stavljam francuski jezik i francusku književnost. Uporedo, cilj mi je okupljanje šire, nefrankofone publike, koja želi da upozna kreativnu biblioterapiju, a to može da se sprovede u raznorodnim institucijama.
Foto: pav
