Srećan rođendan Mozarte: Dnevne rutine genijalca, možda se prepoznate
Naučnici kažu da nikada nećemo moći da proučavamo psihologiju idealne dnevne rutine. A malo je života koji su bili toliko kreativno ispunjeni i plodni kao što je to bio život Wolfganga Amadeusa Mozart, koji je živeo od 27. januara 1756. do 5. decembra 1791. godine.
Njegov život bio je posvećen muzici. Učenju, pisanju, davanju časova i koncertima… Bio je genije, ali i vredan.
U pismu svom ocu tokom decembra 1777. godine, Mozart koji je tada imao 21 godinu, opisuje svoje dnevne rutine u Manhejmu, gde je otputovao u potrazi za poslom. Zbog nemogućnosti da pronađe posao, preselio se u muzičku porodicu Weber.
Mozart ovako opisuje dane u porodici Weber svom ocu:
„Pišem ti u 11 noću, jer nemam drugog slobodnog vremena. Ne možemo da ustanemo pre 8 sati ujutru, jer u našim sobama (u prizemlju) nema svetla sve do pola 9. Potom se brzo obučem, a u 10 sati počinjem da komponujem sve do 12 ili do 12.30. Zatim idem u „Wendling’s“, gde generalno pišem sve do 13.30, a onda ručamo. U 15h idem u „Mainzer Hof“ (hotel) holandskom oficiru, da mu dajem lekcije sviranja, a za to mi daje četiri dukata za 12 lekcija. Zatim u 16h idem kući gde podučavam Weberovu ćerku. Nikada ne počinjemo pre 16.30, jer čekamo svetlo. U 18h idem do Cannabichovih da podučavam Madlle. Rose. Ostajem da večeram tu, kada razgovaramo i ponekad sviramo; Tada neizbežno uzimam knjigu iz džepa i čitam…“
Dok se Mozart stalno borio da pomiri rastuće zahteve svoje karijere koje se razvijala i romanse sa Constanzom, trećem Weberovom ćerkom, njegova dnevna rutina se promenila. I u pismu sestri iz 1782. godine, nekoliko meseci nakon što se oženio svojom dragom, Mozart kaže:
„U šest sati jutros, ošišao sam se, i završio jutarnju toaletu do 7 sati. Pisao sam do 9. Od 9 do 13h davao sam časove… Ne mogu da počnem da radim pre 17 ili 18h, a često je razlog neki koncert. Inače, pišem do 9 sati uveče. Onda idem do svoje drage Constanze, mada su naši susreti često prekinuti neljubaznim govorom njene majke, koji ću objasniti u svom sledećem pismu ocu. Otuda moja želja da je oslobodim i spasim što je pre moguće. U 22.30 ili u 23h idem kući, ali to zavisi od humora njene majke, ili od mog strpljenja da to podnesem. Zbog mnogobrojnih koncerata, i zbog neizvesnog gostovanja na jednom ili drugom mestu, ne mogu da se oslonim na pisanje noću, tako da je moj običaj (posebno kada dođem kući rano) da pišem pre nego što odem u krevet. Često pišem do 1 noću a onda ponovo ustajem u 6.“
