TATJANA OSTOJIĆ: Krv, suze i znoj dobrog izgleda žene – DEO 2
Piše: Tatjana Ostojić, glavni urednik BIZLife
Pita mene mladi frizer, pošto sam mu opisala na kakve sam se sve muke dala, ne bi li se dovela u red: „A da li vi volite kada je trener, onako ’bossy’?“
Malo se zamislim, a onda sa potpunom sigurnošću odgovorim, da zaista nemam otpor prema autoritetima, pa i kada je vežbanje pilatesa u pitanju. „Međutim, značilo bi mi da trener oceni kada mi ne ide i pored svog truda koji sam uložila. I da tada kaže – možeš malo da usporiš.“
A on će mudro: „Ali to je upravo uloga trenera – da vas uvek ’gura’ malo preko granice izdržljivosti.“
I od tog momenta sam pitomije gledala mog trenera Mariju u Body&Mind. Istina bila je meni Marija simpatična odmah na prvu loptu. A to je važno, jer šta da je bila neki ’gonič robova’, pa ko bi je slušao?! Ne samo da je ne bih slušala, odavno bih ja od vežbi odustala, pa ovih redova danas ne bi ni bilo.
Sramota me da kažem, ali sam malo šta od vežbi mogla pošteno da uradim. Sve mi se činilo da noge ne slušaju, a ruke ko’ tuđe. Jedna ruka može nešto da uradi, druga nema šanse.
I taman kad sam počela da napredujem, Marija nam saopšti da ide mesec dana na odmor. A mene neka laka jeza prođe niz leđa. Pa, šta sad ako dođe neka baba-roga? I taman sam se navikla, i zašto sad to? Tren je trebao da shvatim da je to samo još jedno u nizu iskušenja da odustanem.
Sva sreća, i trener Iva je super. Posebno mi se svidelo što se ne libi da se i meni u ovim godinama obrati sa ’ti’. Možda je to i stvorilo veću prisnost, tek moje telo, ali i glava, su počeli da slušaju instrukcije trenera. Ni jednog momenta se ništa u meni nije bunilo kada kaže: „Ajmo još, još samo malo.“
I tako danas s ponosom mogu da kažem da treniram pilates u Body&Mind! Vežbanje je prešlo u istoriju.
E, a sad dolazimo na opasan teren – nutricionista i fitoterapeut.
Istini za volju, varala sam, što da se lažemo! I to što je nutricionista rekla da se ne merimo pre mesec i po dana, ja sam se merila svaki čas. A goreg neprijatelja od vage nema! Čas pokaže kilogram manje, pa kologram i po, a kad je došlo do dva moj sreći nije bilo kraja. Međutim, kratko je to trajalo, ubrzo je to bilo samo kilogram i sve tako.
Kao što je poznato, kako bih izbegla sve zamke mogućeg otpora promeni ishrane, izabrala sam nutricionistu na istom mestu gde treniram.
I odmah na prvoj kontroli, posle 15 dana, požalim se ja mom nutricionisti, Verici u Body&Mind:
– da ću poludeti od tolikog broja sudova koje treba da operem nakon svakog obroka, a jedem ko beba na svaka tri sata
– da uživotu nisam pila više čajeva – u jednom momentu sam pomislila da će mi na nos izaći
– da mi taj musli oko pet popodne nekako ne leži…
„A da li se pridržavate svega?“ pita ona. „Uff, pa jesam, ali ne potpuno…“, kažem ja.
A ona fina neka žena, odmah je znala s kim ima posla. Smiri me, sa objašnjenjem da je to sve normalno, i da ja njoj već bolje delujem. Bože, imali lepše reči za ženu?!
Tako da smo se dogovorile da promenim par stvari koje mi nisu odgovarale u ishrani. I što je još važnije, dobijem dozvolu na jednu štanglicu crne čokolade! Moje radosti!
Već posle nedelju dana sam bila ko’ nova, tako da s radošću očekujem novi susret!
U svakom slučaju ne odustajem, to je moja odluka!
Koji su vaši omiljeni izgovori da ne vežbate i da se ne hranite pravilno?
