Ovako je Gabriel Marquez govorio o životu
Puno ime kolumbijskog pisca, novinara, izdavača i političkog aktiviste, glasi Gabriel Jose Garcia Marquez – rođen je 1927. godine u Aracataci. U njegove romane utkana je sudbina koju je živeo, detalji iz detinjstva tokom kojeg je odrastao sa babom i dedom. Nakon smrti dede, koji je bio pukovnik, liberalni veteran i protivnik svake vrste tiranije, Marquez u osmoj godini života odlazi da živi sa roditeljima, kada počinje njegovo formalno obrazovanje. Studirao je na Universidad Nacional, a iako ga predavanja nisu naročito zanimala, književnost je zavoleo nakon što je pročitao Kafkin roman ’The Metamorphosis’.
Godine 1954. je u Bogoti počeo da radi kao novinar u časopisu El Espectador, a zbog jednog intrigantnog novinarskog članka u kojem je opisivao doživljaje preživelog mornara – slučaj koji je vlada htela da zataška, Markquezova bezbednost je bila ugrožena, te je morao da napusti domovinu. Nobelovu nagradu za književnost je dobio 1982. godine, a novcem od nagrade, koji je godinama stajao na računu švajcarske banke, slavni pisac je kupio cenjene kolumbijske novine Cambio. Njegovo najpoznatije delo je 'One Hundred Years of Solutide’, zatim slede romani ’The Autumn of the Patriarch’, ’Love in the Time of Cholera’, ’Memories of My Melancholy Whores’, ’In Evil Hour’. Preminuo je u aprilu ove godine u 87. godini života.
Ovako je Gabriel Marquez govorio o životu:
U novinarstvu, samo jedna činjenica koja je lažna, stvara predrasude o celom poslu. Nasuprot tome, u fikciji, samo jedna istinita činjenica, daje legitimnost celom poslu. To je jedina razlika, i ona leži u posvećenosti pisca. Romanopisac može raditi šta god hoće, sve dok čini da mu ljudi veruju.
Nije istina da ljudi prestanu da ostvaruju snove kada ostare; oni ostare, jer prestanu ostvarivati snove.
Faulkner je pisac koji je imao mnogo veze sa mojom dušom, ali je Hemingway onaj koji je imao najviše veze sa mojim zanatom – ne zbog svojih knjiga, već zbog svog zapanjujućeg poznavanja aspekata izrade u nauci pisanja.
Čovek zna kada počinje da stari, jer počinje da liči na svog oca.
Problem sa brakom je što on završava svake večeri nakon vođenja ljubavi, i mora biti ponovo izgrađen svako jutro pre doručka.
Uvek pamti da najvažnija stvar u dobrom braku nije sreća, već stabilnost.
Ono važno u životu – nije ono što ti se dešava, već ono čega se sećaš i kako se sećaš.
Tumačenje naše realnosti kroz obrasce koji nisu naši, služi samo da nas napravi još manje poznatima, manje slobodnima, a više usamljenima.
Ne, ne bogat. Ja sam siromašan čovek koji ima novac, što nije ista stvar.
Čovek ne umire kada bi trebalo, već kada može.
Pamćenje ’srca’ eliminiše loše, a povećava dobro.
Fikcija je nastala jednog dana kada je Jonas došao kući i rekao svojoj ženi da ga nema tri dana, jer ga je progutao kit.
Istina je da znam veoma malo pisaca koji su bili zadovoljni adaptacijom svojih romana na ekranu.
Sve što ide ka mojim ustima – čini me debelim, sve što izlazi iz mojih usta – sramoti me.
Onaj ko čeka mnogo, može da očekuje malo.
Ljudi provedu ceo život razmišljajući kako bi zaista želeli da žive. Pitao sam svoje prijatelje i nijedan nije znao jasno da mi kaže. Za mene, to je vrlo jasno sada. Hteo bih da je moj život mogao biti kao godine tokom kojih sam pisao ’Love in the Time of Cholera’.
Foto: AljazeeraAmerica
