Niske eko-takse `motivišu` zagađivače
Niska cena naknade za sve vrste ambalažnog otpada jedan je od uzroka što sistem primarne selekcije u Srbiji nije zaživeo, tvrde predstavnici srpskog Udruženja reciklera.
U skladu sa standardima Evropske unije u Srbiji je, Zakonom o upravljanju otpadom i Zakonom o ambalaži i amabalažnom otpadu usvojenim 2009. godine, definisan princip produžene odgovornosti proizvođača.
Udruženje reciklera upozorava da su i nakon pet godina efekti ovakvog sistema slabi i da gotovo ni u jednoj opštini nije potpuno razvijen sistem odvojenog sakupljanja ambalažnog otpada za reciklažu. Jedan od razloga je i taj što zagađivači u Srbiji za zbrinjavanje ambalažnog otpada plaćaju ubedljivo najniže naknade u regionu, ali i šire.
Prema podacima objavljenim na sajtu Pro Europe (krovne organizacije koju čine operateri sistema za upravljanje ambalažnim otpadom iz 31 države Evrope), u Srbiji za plasman jedne tone otpadnog kartona zagađivači plaćaju samo 5,86 evra, što je i nekoliko puta manje nego u susednim državama.
Primera radi po toni u Bosni i Hercegovini se dobija 12,78 evra, u Rumuniji 12,43 evra, Bugarskoj 56 evra, Makedoniji 18,20 evra. U Hrvatskoj i Sloveniji visina eko takse za otpadni karton je čak 48,87 evra, odnosno 57 evra.
Slično je i sa PET ambalažom koja zapreminski zauzima i do 30 odsto prostora na deponijama, a za čiji plasman obveznici plaćanja naknade u Srbiji moraju da izdvoje 10,89 evra po toni, odnosno samo pet para po prosečnoj PET boci od jednog litra.
U Rumuniji je visina naknade 28,42 evra, BiH 17,89 evra, Makedoniji 22,10 evra, Sloveniji 112 evra, a u Hrvatskoj u kojoj je uspostavljen depozit sistem 53,43 evra.
U Srbiji, osim Sekopaka koji je članica organizacije Pro Europe, registrovano je još pet operatera sistema, a visine naknade u njihovom sistemu su značajno niže nego u regionu.
Udruženje reciklera smatra da je niska cena naknade za sve vrste ambalažnog otpada jedan od uzroka što sistem primarne selekcije u Srbiji nije zaživeo. Takođe smatraju da su troškovi razvoja sakupljačke infrastrukture veliki, a dosadašnja ulaganja nedovoljna.
Posledica toga je da, iako Srbija za pojedine vrste otpada kao što su papir i plastika ima značajne kapacitete u reciklažnoj industriji, nema dovoljno sirovine za preradu.
Iz tog razloga industrija reciklaže otpadnog kartona i papira je primorana da uvozi otpad iz okruženja, a fabrike za reciklažu plastike posluju sa manje od 50 odsto popunjenosti kapaciteta, čime je ugrožen njihov dalji razvoj, upozoravaju iz Udruženja.
