Bugarski: Rekonstrukcije pokrajinske vlade će biti, ali ne kako je ‘oni’ zamišljaju

Piše: Tatjana Ostojić

Čim smo se našli u restoranu Le Moliere, znao je sve šta želim da ga pitam, i da nije bilo pitanja koja su se odnosila na hranu, mislim da ga ni u jednom momentu ne bih iznenadila. To je upravo i razlog što rado razgovaram sa Branislavom Bugarskim i ranije kada je bio direktor VIP, Vojvođanskog investicionog fonda, i danas kada je pokrajinski sekretar za međuregionalnu saradnju i lokalnu samoupravu i v.d. pokrajinskog sekretara za poljoprivedu, vodoprivredu i šumarstvo.

„Sigurno te interesuje rekonstrukcija vlade? Rekonstrukcije pokrajinske vlade će biti, ali ne tako kako je 'oni' zamišljaju. Razgovaramo sa Ligom i NDS da rekonstruišemo Vladu, tako da možemo na najbolji način da nastavimo da radimo ono što je u interesu građana Vojvodine, kao i sa projektima koje smo do sada radili“, objašnjava Branislav. Sporazum, koji su potpisali Ištvan Pastori Aleksandar Vučić, ga ne uznemirava i Branislav kaže: „Što se tiče mađarske zajednice ona je za nas prirodan partner. Moje lično mišljenja je da moraju da budu prisutni i u vladajućoj većini u Beogradu i u vladajućoj većini u Novom Sadu. Na njima je da biraju sa kim će. Oni su za nas prihvatljiv i konstruktivni partner i mi tu nemamo sumnji. S druge  strane, ne vidim kako i na koji način taj sporazum može da promeni poziciju DS u pokrajinskoj vladi. U javnosti se samo stvara ambijent, kako bi se eventualno stvorila ta mogućnost. Jedina pak mogućnost za to je kupovina glasova poslanika“, siguran je moj gost.

Branislav je mišljenja da nema razloga za nove izbore. „Demokratija nije u tome da se stalno prave izbori, nego da se uvede redovan ritam na svake četiri godine. Tada preuzemeš odgovornost, a nakon četiri godine izlaziš pred birače sa onim što si uradio. I birači te ocene. Nisam pobornik toga da gubimo vreme na izborima. Najbolji primer gubljenja vremena je naš tunel kroz Frušku goru. Prvo je došla Verica Kalanović i sa njom smo ušli u razgovore da se krene u pripremanje projekta, koji je za građane Vojvodine izuzetno značajan. Imali smo dinamiku rada, ali je onda došla prva rekonstrukcija i to je zaustavljeno. Novi ministar Igor Mirović je došao sa novom idejom da se ne ide u ugovor koji će podrazumevati i izradu projektne dokumentacije i započinjanje paralene izgradnje, nego samo da se uradi dokumentacija za godinu dana. Nakon toga će se doneti odluka na koji način će se taj projekat finansirati. Sa novim izborima danas i ne postoji Ministarstvo za regionalni razvoj i lokalnu samouprvu, nego je podeljeno u dva ministarstva. Ministarstvo privrede kaže da to nije njihova nadležnost. Pa, sad čekamo rebalans budžeta i prenost nadlaženost u ministarstvo za infrastrukturu. I tako, posao koji je trebao da bude završen u aprilu/maju 2013. mi ćemo ući i u 2015, zato što se stalno rade rokade i političko šibicarenje, a konkretnih rezultata nema. To je najbolji pokazatelj zašto ne treba, ako nemate hrabrosti i znanja da radite, ni da se kandidujete“, izričit je moj gost.

Začudilo me je njegova odluka da iz VIP-a pređe u isključivo političke vode, posebno što mi se činilo da u tom poslu, ne samo da ga dobro radi nego i uživa. „Veoma sam voleo posao u VIP-u. Najlepši je osećaj kada uradiš neki projekat, a zatim prođeš pored njega. Kada danas prođem pored fabrike u Zrenjaninu, u kojoj trenutno radi 3.000 ljudi, meni puno srce. Rešio sam se tako što mi je predsednik pokrajinske vlade pružio tu šansu. Smatrao sam da je odlična ideja da radim sa ljudima poput Pajtića, Ješića. S jedne strane, to je lični izazov, a sa druge, mogućnost da donosiš odluke i utičeš na to da se mnogi procesi ubrzaju. U vladi sam od jula 2012, a od početka jula 2014. sam i sekretar za poljoprivredu. To je tek jedan sjajan izazov!“

Kao novinar sam jedno vreme intezivno pratila upravo poljoprivredu i sa iskustvom sam mogla da kažem da se poslednjih 20 godina su srpskoj poljoprivredi ništa nije promenilo. Branislav je mišljenja da jedan od razloga leži u činjenici da smo za 14 godina imali 11 različitih ministara, pa je teško nešto da se promeni. Sa druge strane, tržište je izuzetno dinamično. Skočile su cene na svetskom tržištu i poljoprivreda danas ima nešto drugačije zakone. Treća, Srbija nikada nije uradila strategiju razvoja na nacionalnom nivou da se vidi sa kojim resursima raspolažemo, što smo se oboje složili.

„A kada je reč o aranžmanu sa Arapima: ’kada uđete u pogrešan voz onda je svaka stanica pogrešna’. Zašto nije prvo postavljena počena teza: kako planiramo da izgleda selo u Srbiji 2020? To je politika ruralnog razvoja, a sastavni deo nje je agrarna politika, koja je njen instrument. Tek tad ćemo da vidimo da li su nam potrebni investitori u primarnoj poljoprivrednoj proizvodnji. Smatramo da nisu, jer znamo sami da sejemo i oremo, za to nam stranac nije potreban. Ako je pokrajinska vlada kroz vrlo skromne subvencije uspela da u 2013/14. stavi 15.000 hektara pod sisteme za navodnjavanje i da zanovi zajedno sa lokalnom samoupravom u 2012/13/14, 4.000 kilometara kanala od ukupno 22.000. Problem je kada oko sela državnu zemlju daš nakom drugom da radi, a stanovnicima ostane deset hektara da podele, tu sreće nema. Mladi neće da žive u tim selima. Zatim postoji mnogo problema u izvozu. Zato i tažimo da se izmene sporne klauzule ugovora sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima. Tehnički je to moguće, pitanje je da li postoji volja. Poljoprivrednici su određene parcele plaćali tri puta više, a ne kao što stoji u ugovoru 250 evra po hektaru. Zatim, po zakonu o državnom zemljištu nisu mogli da ga zakupe na duži rok, uglavnom se radi o zakupu na tri godine i nisu imali prava da grade sisteme za navodnjavanje, jer to zakon ne dozvoljava. Arapima je data zemlja u zakup na 20 plus 20 godina, i mogu da grade sisteme za navodnjavanje, jer je međudržavnim sporazumom stavljen pravni poredak van snage. Dajte iste uslove svima, pa neka Arapi istrče trku zajedno sa domaćim poljoprivrednicima. Na 10.000 hektara mogli smo za 500 porodica da obezbedimo odličnu egzistenciju“, odlučno će Bugarski.

U susretu sa ministrom poljoprivrede Snežanom Bogosavljević Bošković, Branislav je dobio odgovor „ništa bolje nije moglo da nam se desi“.

„Rekla je da će to da nas unapredi, ali ja ne vidim kako i koga. Nama trebaju investicije u prerađivačke kapacitete, a ne u primarnu proizvodnju. Mi do sada nismo imali takve ugovore, jer nikom nije palo na pamet da međunarodnim ugovorom stavlja van snage određene elemente Ustava i zakona. Bivalo je da ljudi prodaju svoju zemlju, ali da drugi prodaju našu zemlju to još nije bilo“, naglašava moj gost.

Učinilo mi se da Branislav nije hteo da otkrije sve karte, odgovorivši na pitanje koje će poteze preduzeti pokrajinska vlada u slučaju negativnog odgovora republičkog ministarstva poljoprivrede. „Zajedno ćemo sa poljoporivrednicima da branimo naše interese. Gajim nadu da će postojati zdrav razum u republičkoj Vladi da to rešimo na civilizovan način. Pitanje je da li je taj aranžman bio preduslov za milijardu dolara kredita i maketu Beograda na vodi? Osnivački ulog tog DOO je svega deset miliona dinara, osam miliona oni, dva miliona mi. Gde je onda invseticije od 110 miliona i kako će se ona realizovati? Pretpostavljam da će to da bude pozajmica. Država daje državno zemljište kao garanciju za investiciju, zašto je onda ne daje kao hipoteku za ulaganje naših poljoprivrednika u sisteme za navodnjavanje“, pita se moj gost.

Branislav spada u grupu ’diplomatskih’ političara i očekuje da je dijalog način za rešenje problema. Zato ne treba da se čudi da smo se u nastavku razgovora dotakli i drugih pitanja, ali to nekom drugom prilikom. 

Foto: Marko Rupena