Hrana za dušu Veljka Pajovića: Srbija se rastegla od `Stradije` do `Estradije`
Veljko Pajović je ugledni novinar, voditelj, urednik gradskog programa radija Studio B (’Beogradska razglednica’). Dvadeset godina je pred mikrofonom u ’živom’ programu i to za njega nije posao – to je više od posla. Hrana za njegovu dušu je razgovor sa vaspitanim, obrazovanim, pristojnim, razumnim čovekom, bez obzira na zvanje i i položaj.
Koga biste poveli u razgledanje grada?
Pojedine kolege iz beogradskih redakcija koji o Beogradu govore ili pišu. Da bi se bavili gradom, bez obzira odakle su došli, morali bi ga da vole. Da bi ga zavoleli, potrebno je da ga upoznaju – šetnjom, pešačenjem, vožnjom bicikla, iz vozila javnog prevoza. To je Beograd, onaj obični i svakodnevni.
Šta je dobar početak dana?
Razgovor sa prodavačicom novina, radnicom u pekari. Pozdrav vozača trolejbusa, dok prelazim pešački kod ’Beograđanke’, rano ujutro, dolazeći na posao. I svakako, novine.
Najvrednija knjiga na vašoj polici?
Andrićevi ’Znakovi pored puta’. O ljudima, naravima. O čoveku. Preciznije od svakog skenera.
Kojim putem je mogao život da vas odvuče?
Kao imitatora i zabavljača, u svet estrade. Ali, na svu sreću to se nije dogodilo. Uostalom, Srbija se rastegla od Domanovićeve ’Stradije’ do današnje ’Estradije’.
Šta u Beogradu ne sme da se propusti?
Kada već nemamo metro, vožnja tramvajem. Ponekad se zanesem, sednem u ’trojku’ i odem do Kneževca. Pa, to je kao da putujete vozom. Ne zna se kada je lepše – zimi kada se zabele Topčider i Košutnjak, ili s’ proleća, kada sve olista.
Omiljena beogradska kafana?
Svaka ona koja je još uvek prekrivena kariranim stolnjacima, u kojoj vas dočekuju ljubazni domaćini. Volim, sa dragim kolegama, jednom do dva puta nedeljno, da svratim na kratko, do kafanice ’Naše more’! Nemamo ga, kao ni Mađari, al’ zato mora, odnosno briga, kol’ko ’oćeš.
Ko je vaš najveći kritičar?
Majka, jer misli da se isuviše dajem u poslu kojim se bavim. U stvari, to nije posao, to je svakako više od posla.
Šta kažete, pa se ugrizete za jezik?
Kada kolegama, krajnje dobronamerno, uz duhovitu opasku skrenem pažnju na neki njihov propust. I onda mi otekne jezik od samoujedanja.
A, kada ostanete bez teksta?
Ako čovek ima misao, ne bi trebalo da ostane bez teksta. Ipak, često zanemim kada naiđem na ljudsku neosetljivost.
Da nema radija…?
Na svu sreću nije ga pregazilo vreme. Svaki oblik novinarstva. I svakako – gluma! Pravo, iako lepa nauka, ne. Skloniji sam pravdi i pravičnosti. Pravo je na strani jačih. Nažalost.
Preporuka iz knjižare
Ako već živimo prebrzo, u vremenu razvijenih informacionih tehnologija, onda je moja preporuka – zastanite! Uđite u neku knjižaru. Osmotrite police, uzmite knjigu u ruke, pročitajte nasumice neku rečenicu, misao. Možda vas baš ta misao pokrene!
Zbog čega ste posebno srećni ovih dana?
Što ponovo, sve više i jače, verujem u sebe. I što shvatam da je istina kada se kaže, kako za bilo šta na ovom svetu, nikada nije kasno.
Koja hrana je najbolja za vašu dušu?
Razgovor sa vaspitanim, obrazovanim, pristojnim, razumnim čovekom, bez obzira na njegovo zvanje i i položaj. Uostalom, najviše učimo od sagovornika, kada ga slušamo.
