Mizerna ulaganja u nauku
Odlazak stručnjaka samo je jedan od problema srpske nauke. Srbija bi mogla da prodaje znanje i pamet, ali za nauku mora da izdvaja više od sadašnjih 0,3 odsto bruto domaćeg proizvoda i samo tako bi od nauke mogla imati i materijalnu korist.
Država se 2006. tržišno orijentisala, uvođenjem projektnog načina finansiranja nauke. To je, međutim, pojedine naučne discipline, poput humanističkih nauka, kao i institute u odnosu na fakultete, dovelo u neravnopravan položaj.
Dr Aleksandra Pavićević iz Etnološkog instituta SANU smatra da je "pogubno" to što vrednovanje rezultata podrazumeva kvantifikaciju rezultata, obraćanje pažnje na broj objavljenih radova, a ne na kvalitet.
Dr Zoran Petrović, akademik i potpredsednik Nacionalnog saveta za nauku, napominje da se u Srbiji princip projektnog finansiranja primenjuje drugačije nego u drugim zemljama.
U svetu postoje projekti, ali ljudi prvo obezbede stalno radno mesto na univerzitetu ili institutu, a projekti služe za putovanje, za potrošnu robu, funkcionisanje eksperimenta. Kod nas, međutim, služe za plate, objašnjava dr Petrović.
Kada bi novac za nauku priticao delom od privrede, a ne samo iz budžeta, projektno finansiranje bi, kažu, imalo smisla. Tamo gde je nauka najjača, tamo je i ekonomski najkorisnija. Uprkos uspešnim primerima, Srbija u nauku ulaže minimalno.
Sa učešćem nauke u bruto domaćem proizvodu od 0,3 odsto, Srbija zaostaje za zemljama u regionu jer sve, osim Albanije, za nauku izdvajaju više od pola procenta BDP, a Slovenija i Češka više od jedan odsto.
Srbija bi, slažu se stručnjaci, mogla da prodaje znanje i pamet. Samo one zemlje koje za nauku izdvajaju više od jedan odsto bruto domaćeg proizvoda, od nje će imati materijalnu korist.
Dr Aleksandar Bogojević iz beogradskog Instituta za fiziku napominje da je ta institucija vodeća u Srbiji što se tiče međunarodnih projekata i da je u njoj vodeća laboratorija za primenu računara u nauci. Tridesetak ljudi proizvode vrednost koja se meri milionima evra svake godine, naglašava Bogojević.
