Šećeri ne podstiču gojaznost više od bilo kog drugog viška kalorija
Na nedavno održanom Internacionalnom simpozijumu o dijabetesu i ishrani u Dubrovniku uvaženi stručnjaci iz oblasti nutricionizma istakli su da primena režima ishrane uz prethodno utvrđene ciljeve i porast fizičke aktivnosti, mogu da doprinesu zdravlju populacije i ograniče pojavu dijabetesa na svetskom nivou. Stručnjaci su pokušali da razjasne pitanje, koje interesuje ne samo stručnu, već i opštu javnosti – da li unos šećera u organizam dovodi do gojaznosti i pojave dijabetesa.
Među govornicima na simpozijumu su bili: dr Vendi Rasel – istraživač na ‘Rouet' institutu za nutricionizam i zdravlje pri Univerzitetu u Aberdinu u Škotskoj, zatim dr Džon Sivenpajper – stalni profesor na postdoktorskim studijama Mekmaster univerziteta u Kanadi, dr Antonis Zampelas – profesor nutricionizma, šef Katedre za nauku o hrani i nutricionizam fakulteta za poljoprivredu na Univerzitetu u Atini. Govornici su, svako iz svog stručnog ugla pokušali da objasne da šećer, odnosno fruktozni sirup koji se dobija iz kukuruza a koristi u prehrambenoj industriji, zapravo nije krivac za pojavu gojaznosti.
Kako Jagoda Jorga, profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu i učesnik simpozijuma ističe, upravo ono što čovek voli da jede i ne može da kontroliše, bilo to slatka, slana ili masna hrana, doprineće pojavi energije, odnosno viška kalorija. Kada ono što pojedemo ne uspemo da potrošimo to će rezultirati deponovanjem energije u organizmu, odnosno gojaznosti i sledstvenim bolestima među kojima je dijabetes jedna od najčešćih.
Raselova je na simpozijumu istakla da dokazi pokazuju da povišen nivo glukoze u krvi doprinosi pojavi dijabetesa tipa 2. Usvajanje nutricionističkog pristupa u cilju upravljanja postprandijalnom glikemijom može da dovede do prevencije i kontrole dijabetesa tipa 2, koja može da se primeni na celu populaciju i time se smanje zdravstveni troškovi. Džon Sivenpajper, predavač na univerzitetu u Kanadi, naglasio je da studije ukazuju na postojan odnos između slatkih napitaka i kardiometaboličkih poremećaja. Međutim, ove veze su male i ne važe za umeren nivo unosa ili ukupan unos šećera. Kako dr Antonis Zampelas sa Univerziteta u Atini navodi zaslađivači mogu da doprinesu boljem upravljanju glukozom u krvi, s obzirom da ne sadrže značajnu količinu ugljenih hidrata. Studije koje se bave uticajem niskokaloričnih zaslađivača na gojaznost i kontrolu telesne težine govore da krajnji efekat niskokaloričnih zaslađivača zavisi od njihove integracije u celokupan način života.
Zaključak sa simpozijuma i poruka svih govornika je da ono što unesemo u organizam, treba i potrošiti i to je najbolji način da se spreči gojaznost i u ogromnom procentu spreči dijabetes, kao jedne od najčešćih sledstvenih bolesti.
