Isplativost koncesije zavisi od ponuđenih uslova

Odgovor na pitanje – koncesije ili krediti za izgradnju putne mreže u Srbiji, nije lako dati, jer sve zavisi od ponuđenih uslova oba modela finansiranja.

Direktor preduzeća „Koridori Srbije“ Mihajlo Mišić je izjavio da je Srbija već dosta zadužena i da će za nastavak izgradnje autoputa od Beograda do Crne Gore morati da se obezbedi novac kroz koncesiju ili neki model javno – privatnog partnerstva.

On je istakao da je koncesija jedan od modela za izgradnju puteva, koji podrazumeva da koncesionar sam izgradi autoput, u odredjenom perodu na njemu naplaćuje putarinu i zatim ga u ispravnom stanju preda državi na upotrebu, ali da Srbija do sada nije imala iskustva sa tim.

„Po našim dosadašnjim iskustvima je najpovoljnija izgradnja autoputeva putem kredita međunarodnih finansijskih institucija koje su okrenute razvoju – Evropska banka za obnovu i razvoj (EBRD), Evropska investiciona banka (EIB) i Svetska banka (SB)“, kazao je on.

Mišić je istakao da tu imamo dosta iskustva, jer se izgradnja Koridora 10 realizuje na osnovu kredita tih banaka.

„S obzirom na to da je naša zaduženost došla do odredjene granice bruto domaćeg proizvoda, potrebno je doneti odluku kako dalje finansirati izgradnju novih deonica ili u sklopu mera za štednju i u izgradnji autoputa štedeti“, naveo je Mišić.

Srbija je od Azerbejdžana dobila kredit za izgradnju autoputa od Ljiga do Preljine u dužini od 40,5 kilometara, a od Uba do Lajkovca se radovi finansiraju iz sopstvenih sredstava, podsetio je direktor „Koridora Srbije.

On je, takođe, podsetio, da je kineska kompanija „Putevi i mostovi“ ponudila da uloži 2,5 milijardi evra u izgradnju autoputa od Beograda do Crne Gore, putem klasičnog kreditiranja, koncesijom ili kroz PPP i naveo da bi Vlada Srbije trebalo o tome da se izjasni.

Mišić je rekao da od mnogo faktora zavisi da li bi koncesija bila dobro rešenje, od broja vozila na odredjenoj deonici, terena, cene i roka koncesije i onda bi tek moglo da se vidi koliko bi se to državi isplatilo.

On je rekao da je po našem zakonu za koncesiju u izgradnju puteva neophodno sprovodjenje javne nabavke na kojoj bi učestvovalo više pondjača.

Profesor Saobraćajnog fakulteta u Beogradu Milan Vujanić je istakao da se koncesija isplati ako je njen rok kratak i ako su odgovarajući i drugi uslovi. „U opredeljivanju izmedju koncesije i kredita – sve zavisi od ponudjenih uslova, ne može se generalno reći da li je bolji jedan ili drugi vid finansiranja izgradnje puteva“, naveo je Vujanić.

On je napomenuo da je u svakom slučaju najbolje ako država ima sopstvena sredstva za izgradnju putne mreže, što je redak slučaj pošto je to skup posao.

Ekspert za strana ulaganja Milan Kovačević je, takodje, izjavio da sve zavisi od uslova i da koncesije mogu biti i veoma skupe za državu. Kovačević je rekao da nije lako naći odgovarajućeg koncesionara i izrazio sumnju u to da će neka koncesija biti realizovana u Srbiji u oblasti putne infrastrukture.

„Tu sam dosta skeptičan“, dodao je Kovačević.

Za ministra saobraćaja Milutina Mrkonjića najbolji model su, posle povoljnih kredita EBRD, EIB i SB, javno – privatna partnerstva, ali kaže da je spreman da pregovara i o koncesijama, dok ministar gradjevine i urbanizma Velimir Ilić smatra da bi upravo koncesije bile najbolje rešenje za našu zemlju. Neke zemlje su imale loše iskustvo sa koncesijama, na primer u Madjarskoj je zbog koncesije pala vlada zato što saobraćaj nije bio toliko gust koliko je vlada garantovala.

U Srbiji je bila predvidjena koncesija sa „Alpinom“ za izgradnju autoputa Horgoš – Požega, ali do radova nije došlo. Kao jedan od najvećih problema pri ugovaranju koncesije navodi se visina putarine i uslovi za njenu primenu, a posebno u zemljama koje imaju visoku inflaciju.