Nekretnine prava investicija u vreme krize
Građani koji svoj „teškom mukom“ mukom zarađeni novac žele sigurno i dugorocno uložiti, shvatili su da u vreme krize evra nije lako naći pravu investiciju, pa se mnogi odluče za kupovinu nekretnine, prenosi Dojče Vele.
Porodična kuća od 200 metara kvadratnih, opremljena kuhinjom, kupatilima, podrumom za zabave, terasom i velikom baštom u mirnoj četvrti u Nemačkoj možese kupiti za 240.000 evra, ali i za dva miliona. Cena zavisi od lokacije – odnosno da je u pitanju provinicija ili centar Minhena.
Direktor Instituta nemačke privrede Mihael Huter kaže da se za život u gradu odlučuje onaj ko može.
“Seobe u zemlji i migracija spolja ka Nemačkoj koja se pojačala poslednjih godina, razlozi su zbog kojih očekujemo da će se taj trend i nastaviti, seobe se koncentrišu na velike gradove, na urbane centre“, kazao je Huter.
U gradskim centrima zato rastu cene iznajmljivanja, ali i cene nekretnina. Sudeći po Studiji koju je radio Institut, i kojom su obuhvaćena tržišta nekretnina u pet najvećih nemačkih gradova, najosetniji porast cena zabeležen je u Hamburgu – između 2003. i 2011. godine cene su u proseku porasle za 31 odsto, dok su u Berlinu veće za 39 odsto.
Najviša prosečna cena kvadratnog metra mora se platiti za nekretninu u Minhenu – čak 4.200 evra.
Nemci su inače nacija podstanara. Iako ih 90 odsto kaže da bi najradije staanovali u vlastita četiri zida, samo 43 odsto nemačkih domaćinstava je smešteno u vlastitom stanu ili kući.
Kretanje cena budi loše uspomene, kao što je činjenica da je kriza na tržištu američkih nekretnina bila uzrok globalnih finansijskih turbulencija, ali Institut nemačke privrede negira mogućnost da se na nemačkom tržištu razvije svojevrsni „mehur od sapunice““.
Simptomi koji upućuju na tu opasnost bili bi na primer – agresivna podela kredita građanima, česta (pre)prodaja nekretnina, te previsoke cene kuća i stanova u odnosu na stanarine i prihode.
Analitičar Mihael Voitlander tvrdi da u Nemačkoj ne uočava nijedan od tih simptoma.
“Trenutno se većinom radi o kupcima koji ulažu dugoročno. Oni razmišljaju šta je alternativa državnom finansiranju, kako mogu vlastiti kapital dugoročno zaštititi od inflacije i zato i ulažu u nekretnine“, navodi Voitlander.
Huther kaže da je bitan pokazatelj i način finansiranja nekretnina, odnosno pitanje da li novac potiče sa vlastitog računa ili se posuđuje od banke.
“U Nemačkoj se krediti ne dele šakom i kapom. Između 2003. i 2012. obim kredita je porastao za samo sedam odsto, dok je u Španiji i Irskoj njihov obim u istom periodu porastao za 150 odsto“, naveo je Huther.
U Nemačkoj je porastao i udeo vlastitog kapitala u finansiranju nekretnina, a kako navodi Huter, banke su očigledno shvatile da nije pametno nekontrolisano deliti kredite.
Zaključak Studije pokazuje da je nemačko tržište nekretnina itekako zdravo, a cene odražavaju samo tržišni zakon ponude i potražnje.
Ipak, pomalo zabrinjava porast stanarina. Ljudi sa nešto nižim primanjima sve teže pronalaze stambeni prostor koji mogu priuštiti u većim centrima. Politika bi trebala rešiti taj problem, a potrebno je i forsirati i olakšati izgradnju novih stanova, odnosno povećati državne subvencije onim ljudima koji više ne mogu plaćati visoke stanarine.
