Zeleni venac – od močvare do pijace
Pre samo vek i po, prostor između današnje Brankove, Lomine, Reljine, Prizrenske i Sremske ulice, nalazila se bara u koju se slivala voda sa Terazija i Varoš kapije. Ondašnja beogradska raja, na ovom močvarnom terenu lovila je morke i patke. Putopisci i putnici-namernici su ovaj deo grada izbegavali u širokom luku, zbog čopora pasa lutalica.
U Miloševoj (Obrenović) Srbiji, varoš se „prelila“ izvan kalemegdanskih zidina, a viđeniji trgovci, oficiri i činovnici počeli su da krče ovu oblast. Na samom kraju bare nalazila se mehana „Manojlova bašta“. Pored kafane bio je lepo uređen vrt, gde su stajali čamci za vožnju po jezeru. To je bilo „uveselitelno mesto“ – prvo izletište za Beograđane u koje su navraćala ondašnja gospoda činovnici na meze i čašu piva koje je ugostitelj nabavljao iz Zemuna.
Ovaj je podrum sa placem docnije pripao ostružničkom knezu Maksimu Rankoviću, koji je podigao dvospratnu kuću po turskom kroju. U toj kući niz godina je bio smešten Sud okruga beogradskog, a podrum je služio kao apsana za osuđenike.
Šireći Beograd, sredinom 19. veka, tadašnji upravitelj beogradske varoši, došao je na ideju da se čitava ova oblast do Savamale isuši, ne bi li se podigao nacionalni teatar. Međutim, zbog podzemnih voda, teren je bio jako nestabiln, pa se od temelja, na mestu „Manojlove bašte“, nije dalje gradilo.
U Zarićevom planu Beograda iz 1878. godine slobodan prostor današnje pijace na Zelenom vencu označen je kao trg, a kasnije je pretvoren u park. Početkom 20. veka prostor su „okupirali“ trgovci i zanatlije iz unutrašnjosti kneževine. Prva skupština piljara Srbije održana je baš na Zelenom vencu davne 1918. Kada je dve godine kasnije na ovom mestu izgrađena, za ondašnje vreme, izuzetno moderna tržnica narod ju je prozvao „kraljicom“ pijaca.
Pijaca „Zeleni venac“ je tada zahvatala i područje današnje autobuske stanice koja vodi za Zemun i Novi Beograd. Roba je dopremana zaprežnim kolima, dok su imućniji prodavci mlečne proizvode, sveže voće i povrće dovozili kamionima. Tezge su u to vreme bile drvene, a pravili su ih sami prodavci. Pijačna taksa se naplaćivala od količine prodate robe, a tržnica je u to vreme imala savremenu kontrolnu vagu.
Danas je „Zelenjak“ najfrekventnija lokacija u gradu, gde svakodnevno, pešice, autobusom ili kolima prođe i po nekoliko stotina hiljada ljudi. Početkom 2007. godine završeni su radovi na rekonstrukciji pijace „Zeleni venac“, pa je sa novim ruhom, ponovo najmodernija zelena tržnica na Balkanu.
Meka za ljubitelje dobre kapljice
Zeleni venac je oduvek je bio meka za ugostitelje i „sigurna kuća“ za ljubitelje dobre kapljice. Kraj je bio poznat po nizu kafana – „Zeleni venac“, „Žirovni venac“, „Zlatno burence“, „Stari grad“, „Zlatna moruna“… Upravo je u „Moruni“ bilo zborno mesto pripadnika Mlade Bosne. Odatle su i krenuli za Sarajevo, gde su usmrtili Franca Ferdinanda.
Ime dobio po kafani iz 19. veka
Sredinom devetnaestog veka neimari su u Brankovoj (Gospodskoj) izgradili čitav niz činovničkih kuća, a jedna Nemica, Hermanka iz Saksonije, otvorila je kafanu, na kojoj je umesto naziva firme, okačila limeni venac zelene boje. Kako to u narodu obično biva, naziv „kod zelenog venca“ se brzo odomaćio i zadržao do današnjih dana.
