Posledice privatizacije javnog sektora u EU
Pritisnute finansijskom i dužničkim krizom, neke evropske vlade pokušavaju da rešenje nađu u kresanju troškova u javnom sektoru, između ostalog i kroz privatizaciju nekih njegovih delova. Da li je to jedina mogućnost, ili bi rešenja trebalo tražiti kroz izmenu poreskih sistema ili restrukturiranje javnog sektora?
Za Biznis i finansije piše: Milan Jevtić, naučni saradnik fondacije „Friedrich Ebert Stiftung”
Postojećim evropskim propisima je predviđeno da sve zemlje EU moraju da do 2013. svoju zaduženost svedu na maksimalno 3%, pri čemu je ona u čak 25 država članica daleko veća, pa postizanje tog cilja izgleda u ovom trenutku nerealno. Zato je jedna grupacija u Evropskom parlamentu ponudila alternativni koncept, koji se zasniva na četiri glavna elementa. Prvi je donošenje pakta o privrednom rastu i zapošljavanju, po kome bi se države članice ograničile u novom zaduživanju i bolje starale o stabilnosti evra. Pri tom bi se maksimalna granica zaduženosti od 3% primenjivala samo na države članice kod kojih je stopa nezaposlenosti do 5%. Drugi podrazumeva donošenje različitih izlaznih strategija, u zavisnosti od finansijske spodobnosti država članica, čime bi se rok za primenu gornje granice zaduženosti od 3% produžio do kraja 2015. Treći je predlog da se uvede Evropska agencija koja bi se bavila dugovima država članica i imala na raspolaganju 750 milijardi evra za stabilizaciju prezaduženih članica. Četvrti element je donošenje zajedničkog paketa za povećanje poreskih prihoda, koji bi predvideo uvođenje poreza na finansijske transakcije na nivou EU i po proceni predlagača sa poreskom stopom od samo 0,075% ostvario prihod od oko 330 milijardi evra na godišnjem nivou.
Navedeni koncept naglašava potrebu očuvanja socijalnog modela EU i pronalaženja odgovarajuće ravnoteže između tržišta i države, nasuprot trendu koji je, naročito u poslednjih desetak godina, u cilju smanjenja javnih izdataka zanemario univerzalno pravo pristupa svim javnim uslugama. Liberalizacija javnog sektora i posledično njegova privatizacija postavljeni su kao prevashodni politički cilj još sedamdesetih godina prošlog veka, koji je pod motom „više sopstvene odgovornosti, više privatnog, a manje državnog“ vodio smanjenju socijalnih davanja. Sredinom devedesetih, pojačale su se rasprave o razgraničenju konkurentskih privatnih ekonomskih oblasti i javnih usluga, odnosno usluga od opšteg interesa. Dosadašnja iskustva se zasnivaju na dve vrste privatizacije: materijalnoj i formalnoj. U prvom slučaju se vršenje javnih usluga u potpunosti prenosi iz javnog u privatni sektor, tako što se prodaju sajamska preduzeća, bolnice itd. Kod formalne privatizacije obavljanje određene usluge i dalje ostaje u nadležnosti javne vlasti, koja to poverava nekom privatnom preduzeću. Prilikom odabira modela privatizacije, formalna privatizacija preovlađuje i kod privrednih aktivnosti (snabdevanje elektirčnom energijom i vodom) i kod neprivrednih delatnosti (pozorište, sport).
Šta je pokazala praksa
Politika liberalizacije u EU se najpre usmerila na tradicionalne javne usluge, kakve su poštanske usluge i telekomunikacije, saobraćaj, snabdevanje energijom i vodom, pravdajući to potrebom za povećanom konkurencijom, smanjenjem troškova i poboljšanjem kvaliteta usluga. I onda kada liberalizacija nije nužno vodila prodaji javnih preduzeća, to je imalo značaja kod dalje reorganizacije javnog sektora (formalna privatizacija). Ovo pitanje je uređeno direktivom iz 2006.godine, a zbog protivljenja Evropskog parlamenta, sindikata i civilnog društva, neki predloženi delovi direktive su brisani, kao što je slučaj sa onima koji su se ticali radnog prava, socijalnih i zdravstvenih usluga. Ove poslednje su izazvale najveće rasprave, budući da se sa predlogom Evropske komisije nisu slagale ne samo neke države članice, već i pojedini njeni članovi.
Da strah od liberalizacije i privatizacije koji se manifestovao i kroz građanski otpor (na primer, u Austriji su se građani žestoko usprotivili nameri vlasti da zatvori neke poštanske ili policijske ispostave, oblasne sudove ili da privatizuje bolnice i železničke linije) nije bio bezrazložan, pokazali su kasniji rezultati obavljenih privatizacija. Sa izuzetkom telekomunikacija, posledice privatizacije u ostalim sektorima su pretežno bile negativne, posebno u pogledu univerzalne dostupnosti javnih usluga, sigurnosti snabdevanja određenim robama, uslova rada, nivoa zaposlenosti i visine zarada. Posao je izgubilo između 20 i 40% zaposlenih u prethodnim monopolskim preduzećima, pri čemu taj gubitak nije nadomešten zapošljavanjem u novonastalim preduzećima. Visina zarada je po pravilu smanjivana za preostale radnike u privatizovanim preduzećima, izuzev uskog kruga zaposlenih u upravljačkim telima, kojima su isplaćivane veoma visoke zarade.
Zbog takve situacije najveći broj istraživanja javnog mnjenja u EU pokazuje da se većina građana protivi privatizaciji javnog sektora, te da se oni zalažu za model socijalne države. Na primer, u Velikoj Britaniji, gde je ovaj proces i začet još osamdesetih godina prošlog veka za vreme vlasti konzervativne vlade premijerke Margaret Tačer i najpre pokazao svoje negativne strane u praksi (posebno u slučaju železničkog saobraćaja), u istraživanju sprovedenom 2006. čak 74% ispitanika se protivilo jačanju privatnog sektora u pružanju javnih usluga. Takođe, istraživanje nemačkog TASEMNID, organizacije za istraživanje javnog mnjenja je 2007. pokazalo da se oko 67% ispitanika protivilo privatizaciji javnih preduzeća u železničkom saobraćaju, snabdevanju električnom energijom ili telekomunikacijama.
Bez dokaza o efikasnosti
Efekti privatizacije u Nemačkoj se najčešće posmatraju kroz kretanje broja zaposlenih u javnom sektoru, u kome je u periodu od 1995. do 2005. godine izgubljeno oko 2,5 miliona radnih mesta i broj zaposlenih sa 6,4 pao na 3,9 miliona. Polazeći od negativnih rezultata privatizacije zdravstvenog sektora u Nemačkoj (smanjenje broja zaposlenih, smanjenje zarada, pogoršanje uslova rada zaposlenih i kvaliteta usluga), sindikat usluga ver.di je pozvao sindikate jugoistočne Evrope da se kroz zajedničku kampanju odupru mogućoj privatizaciji ovog sektora. U prilog ovakvom stavu su i rezultati dobijeni u okviru projekta PIQUE, koji je imao za cilj da istraži efekte privatizacije u svim sektorima kada su u pitanju kvalitet usluga, zaposlenost i produktivnost, a koji – kako se ispostavilo – ne idu u korist sprovedene privatizacije.
Višedecenijsko iskustvo Evropske unije u privatizaciji javnih nadležnosti je pokazalo da ona neminovno vodi ograničenju upravljačke i kontrolne funkcije organa javne vlasti, a kod materijalne privatizacije se ova funkcija potpuno gubi. Postojeće privatizacije nisu pružile dokaze o povećanju ekonomske efikasnosti u privatizovanim preduzećima, što je i bio glavni razlog da se takav proces pokrene. Najčešće se dešavalo da nakon osvajanja tržišta preduzeće svoju produktivnost poveća kroz podizanje cena usluga i smanjenje broja radnika, što je u značajnoj meri dovelo u pitanje i prethodno rasterećenje javnih budžeta. U velikom broju slučajeva opao je i kvalitet usluga, a otpuštanje radnika nije vodilo smanjenju troškova rada, pošto su istovremeno značajno povećavane zarade članovima uprave preduzeća.
Mada u današnje vreme preovlađuje formalna privatizacija, trend potpune privatizacije nije u značajnijem opadanju, pošto svoje utemeljenje nalazi u evropskim i nacionalnim politikama liberalizacije. Na ruku ovom trendu ide i finansijska kriza i javno zaduženje država, koje kao najjednostavnije sredstvo za smanjenje javnih dugova primenjuju kresanje troškova u javnom sektoru kroz otpuštanja, pogoršene radne uslove za preostale zaposlene, smanjenje obima usluga i snižavanje njihovog kvaliteta. Neke neoliberalne vlade koriste ovakvu situaciju za dalje privatizacije, čime u znatnoj meri podrivaju temelje evropskog socijalnog modela, koji je do sada bio jedinstven u odnosu na čitav svet i koji je sa ponosom naglašavan kao bitan činilac u funkcionisanju Evropske unije.
Građani važniji od profita
Rukovođeni činjenicom da su javne usluge ustanovljene radi zadovoljenja potreba građana, a ne prvenstveno radi sticanja profita, za očuvanje javnih usluga od opšteg ekonomskog interesa zalaže se značajan broj članova Evropskog parlamenta, kao i evropski socijalni partneri, Evropska sindikalna konfederacija (ETUC) i Evropsko udruženje poslodavaca u javnom sektoru (CEEP). Zajednički stav sadrži sledeće principe: 1) davanje prednosti funkcionisanju javnih usluga od opšteg ekonomskog interesa u odnosu na principe unutrašnjeg tržišta i konkurencije; 2) očuvanje opšteg, sveobuhvatnog pristupa navedenim uslugama, bez diskriminacije i uz zaštitu prava potrošača; 3) princip supsidijarnosti i mogućnost građanskom saodlučivanja, uz vođenje računa o posebnostima pojedinačnih država, pa je u nekim na primer, veoma razvijena komunalna samouprava; 4) pravna, investiciona i sigurnost finansiranja javnih usluga; 5) sveobuhvatna ocena dosadašnjih mera liberalizacije, sa posebnim osvrtom na političke, ekonomske, socijalne i ekološke posledice; 6) proaktivno uključivanje socijalnih partnera kod svih mera privatizacije.
