Italija: Za otkaz više neće biti neophodan „pravedan razlog“
Tehnokratska vlada italijanskog premijera Marija Montija do sad je imala široku narodnu podršku, ali bi sve to moglo da se promeni. Monti je saopštio da će parlamentu uskoro uputiti predlog zakona kojim će izmeniti član 18. famoznog Radničkog statuta iz 1970. godine, a kojim je propisano da za svaki otkaz mora da postoji “pravedan razlog”.
U slučaju otkaza sudovi bi utvrđivali opravdanost svakog pojedinačnog slučaja gubitka posla, ali, u principu, ekonomska motivacija vlasnika da nekoga “najuri” sa radnog mesta nije bila dovoljno dobar razlog. Nepravedno otpušteni radnik zatim je mogao da tuži poslodavca, koji bi morao da ga vrati na posao.
Prema novim, Montijevim pravilima, član 18. ostaje, ali samo kao brana otpuštanju iz diskriminatornih razloga. Ekonomski razlozi za otkaz se – priznaju. Gazde će sve moći da reše otpremninom, bez straha od potezanja po sudovima.
“Svako može da ide”, zasijalo je na naslovnoj strani poslovnog lista “Il sole 24 ore”, vlasništva lobija poslodavaca “Konfindustrija”. Sindikatima je, sa druge strane, jasno da su pred istorijskim porazom: CGIL, najveći u zemlji, najavljuje dugu borbu i štrajkove.
I Demokratska partije, koja, kao i pomenuti sindikat, ima korene u nekada silnom italijanskom komunističkom pokretu, kritikuje vladin predlog. To je već realna opasnost za Marija Montija, koji zahteva podršku i levice i desnice za svoju tehnokratsku vladu. Deceniju ranije, premijer Silvio Berluskoni već je pokušao da izvede sličnu promenu, ali bez uspeha.
Istovremeno, Mario Monti najavljuje da će nova pravila proširiti krug koristi za ljude koji ostanu bez posla. Oni koji zadrže posao moći će da računaju na veće plate. Branitelji radničkih prava se, međutim, najviše boje domino-efekta: ako premijerov naum uspe, to bi moglo da otvori vrata za nove reforme, koje se građanima nimalo ne bi svidele. Stručnjaci su, na primer, primetili da su u Italiji od uvođenja evra penzije prebrzo rasle…
Istraživanja javnog mnjenja pokazuju da su i oni koji treba najviše da profitiraju iz činjenice da radna mesta neće više biti doživotna – mladi – nezahvalni, i da ne podržavaju predložene mere.
