Neobični mladi poljoprivrednik iz Stare Pazove
Boris Babik obavlja sve poljoprivredne radove na svom imanju i u vinogradu na Fruškoj gori, a kao talentovani tenor angažovan je u nekoliko beogradskih horova, uključujući i hor Narodnog pozorišta i solističke tačke u horu Saborne crkve
Danas se pred svakoga od nas postavlja neizbežno pitanje: kako osmisliti sigurnu egzistenciju za sebe i porodicu? Zato je svakom čoveku, bez obzira na stručne kvalifikacije, prepušteno da pronađe i realizuje sopstveni biznis, nekad i dva uporedo.
Boris Babik iz Stare Pazove (rođen 1969), neobičan je poljoprivrednik koji se, uglavnom, bavi vinogradarstvom na obroncima Fruške gore, od plodova raznovrsnog voća pravi rakiju, gaji piliće, patke, guske. Oženjen je Irenom, učiteljicom, i imaju desetogodišnju ćerku Moniku. Ovaj bračni par vodi skladan i miran život, kao i većina njihovih sugrađana, poreklom Slovaka, kojih u Staroj Pazovi ima približno 6.000.
Priča možda i ne bi bila toliko zanimljiva da četrdesettrogodišnji Boris naporedo sa poljoprivrednim radovima nije posvećen i pevanju klasične muzike. Njegov talenat za ovu vrstu umetnosti, uprkos činjenici da je vrlo rano otkriven, nije ga usmerio u pravcu profesionalnog pevanja operskih arija. Rano je napustio muzičku školu „Boris Stanković“ i posvetio se poslovima u domaćinstvu.
Tradicija porodice Babik, kao i svih posednika zemlje od koje se živi, nalaže da muška glava ne napušta domaćinstvo i porodicu, posebno kad onaj najstariji, kao što je to slučaj sa ocem Borisa Babika, prerano napusti ovaj svet. Ta je sudbina zadesila i našeg sagovornika iz Stare Pazove, koji je nasleđeno imanje (33 ara u trenutku očeve smrti) proširio kupovinom još toliko zemljišta. Njegova namera je da i dalje povećava zemljišni posed i prevashodno da poveća broj čokota vinove loze.
Boris Babik gaji kvalitetne sorte vina – prokupac i vranac – ali i traminac. Godišnje proizvede stotine litara kvalitetnog vina u staroj vinari koju mu je otac ostavio u nasleđe. Mnogo vremena posvećuje i pečenju rakije od dunja, bresaka, kajsija… I sve to ne bilo neobično, da se u isto vreme, i sa istom predanošću, Boris ne bavi i umetničkim pevanjem klasičnih arija i horskim i solističkim pevanjem u crkvama. Boris Babik je renomirani tenor u horu Narodnog pozorišta u Beogradu od 2000. godine, pošto je prošao sve neophodne i najteže audicije. Član je Beogradskog pevačkog društva od 1996. godine i solista hora Saborne crkve. Nekada je pevao i u sada već ugašenom horu Vojske Jugoslavije „Stanislav Binički“.
– Sve radim s velikom ljubavlju. Gajim hiljade čokota vinove loze i, čak, uspevam da ih stalno povećavam. Sada nastojim da se udružim sa odgajivačima vina, ali jednostavno ne stižem da to i formalno obavim – kaže Boris za Ekonometar.
Kad mu je otac umro, našao se u velikoj dilemi: da li da proda imanje i posveti se profesionalnom pevanju. Ipak, nije mogao to da učini, jer se rodio na zemlji koja je hranila celu porodicu.
– Završio sam Poljoprivrednu školu. Veza sa zemljom i rad na njoj čvrsto spaja sve za koje ona predstavlja bogatstvo i kojeg se nije lako lišiti. Emocije su snažnije od svih razumnih odluka. Sve nas, rođene i vaspitavane da radimo na zemlji, teško je i gotovo nemoguće od nje odvojiti – priča Boris.
Iako je kao profesionalni tenor mogao da ostvari sjajnu karijeru, nije se potpuno posvetio pevanju i školovanju glasa.
– I umetničko pevanje, kao i rad na imanju, za mene predstavlja veliki izazov. Možda upravo ta dvojnost poslova i njihova različitost obogaćuju moj život, čine ga zanimljivim i raznovrsnim. Zar to nije najveći poklon koji mi je dat – kaže zadovoljno Boris Babik.
Muzika i život
– Ja direktno sa svojih rodnih polja putujem u Beograd. Pevam u horu u „Čarobnoj fruli“, „Balu pod maskama“, „Salomi“, „Travijati“ i u „Kavaleriji rustikani“. Tu su, razumljivo, i stalne probe. Nedeljom pevam u horu Ruske crkve na Tašmajdanu, ali i kao solista u horu Saborne crkve. Aktivan sam i u kulturno-umetničkom društvu „Heroj Janko Čmelik“ u Staroj Pazovi. Iako, nažalost, nisam završio muzičku školu „Boris Stanković“, usavršavao sam se na časovima pevanja kod Olge Milošević i njenog supruga Aleksandra Kolarevića, kojima sam neizmerno zahvalan za sve što sam postigao u operskom pevanju.
O. Vasiljević
