Sneg „obrao“ plastenike u Velikom Selu

„Primili bismo vas u mesnoj zajednici, ali nema u njoj ništa”, pokazuje  Radivoje Jovanović, meštanin Velikog Sela, sveže okrečenu zgradu u centru ovog palilulskog naselja. Spolja nova, iznutra prazna, još čeka na useljenje. Do tada, žitelji se okupljaju u obližnjoj poljoprivrednoj apoteci. Za pesticidima i preparatima na tamošnjim rafovima nema potrebe – glavna briga poslednjih nedelja je sneg koji je širom atara naneo štetu plastenicima s povrćem.
 
– U selu ima gotovo 400 kuća, a nema one kojoj u dvorištu nije bar jedan plastenik urnisan – kaže Jovanović, stupajući u apoteku – sedište kriznog štaba za nastalu vanrednu situaciju.
 
Najveća opasnost tek predstoji: topljenje snežnog pokrivača izazvaće poplave sa kojima se, kaže Jovanović, žitelji ovog podunavskog mesta bore četiri decenije, od kako je 1972. izgrađena HE „Đerdap”.
 
Scenario je uvek isti. Najpre sneg polomi plastenike, a zatim njegovo topljenje podigne nivo Dunava, koji se izlije i dovrši „posao”.
 
Zato je aktuelna, „snežna” faza tek prvo poluvreme nedaća koje svake zime zahvataju Veliko Selo – naselje koje je, uz obližnje Slance i Višnjicu, decenijama snabdevalo Beograd paradajzom, krastavcem, šargarepom, zelenom salatom, kupusom… Biće da se Beograd ovom podunavskom povrtarskom „trouglu” baš i nije odužio.
 
– Ovih 800 hektara, koliko zaprema Velikoselski rit, po plodnosti je zemlja prve klase, a u rukama meštana koji imaju višedecenijsko iskustvo u poljoprivredi i više od toga. Nema smisla da to propada – kaže Jovanović.
 
Da bi preduhitrili nedaće, mnogi od oko 1.700 žitelja blagovremeno su, sa prvim pahuljama, prionuli na čišćenje plastenika i njihove okoline od belog pokrivača. U suprotnom, kao što je u nekim delovima sela i bio slučaj, sneg bi zatrpao „najlonske fabrike povrća”. A onda, zna se: sledi pucanje najlona i krivljenje konstrukcije pod pritiskom snežnog balasta. Budući da su to uglavnom improvizovane, a ne atestirane plastične kupole, nije ih moguće „podupreti” polisom osiguranja.
 
A kad je već ozbiljnije zavejalo, stigle su i nove nedaće. Trebalo je i po četiri-pet puta dnevno latiti se lopate i uklanjati ono što u međuvremenu napada. I to pod uslovom da do plastenika, razbacanih po čitavom ataru, ne vode uzane staze, teško prohodne i kada je tlo suvo.
 
– Komšija je počeo da čisti prolaz između dva poduža plastenika. Očistio do sredine. Kada se okrenuo, imao je šta da vidi – sneg, koji nije prestajao da pada, zatrpao je put koji je prosekaolopatom. Pošto je bio zarobljen, probio je foliju na plasteniku i kroz njega se vratio na čistinu – svedoči meštanin Dragan Marjanović koji je, kako kaže, samo zahvaljujući danonoćnom čišćenju znatno umanjio štetu. Samo dva plastenika su mu stradala.
 
– Išlo se na njivu dva puta dnevno sa lopatom. Da nije bilo tako, 80 odsto plastenika na moja dva hektara bilo bi polupano. Ma, muka živa, ljudi jesenas dadoše poslednje pare da zaseju, a sad im se ovo desi… Od kog novca da obnove plastenike – postavlja Marjanović pitanje. Retorsko.
 
Prosečan plastenik, nastavlja on, dužine tridesetak metara, košta najmanje 300 evra. A kao što su žiteljisada prepušteni sebi, biće i kad krenu bujice: sami će vaditi džakove iz ormara, puniti ih peskom, dovlačiti na obalu nabujale reke i praviti nasipe. Da ironija bude veća – svake godine plaćaju taksu za odvodnjavanje.
 
A sneg se ubrzano topi…