Biološki lekovi stižu za dve nedelje
Mnogi oboleli od najtežih hroničnih reumatskih bolesti već skoro mesec dana ne dobijaju biološku terapiju. U Institutu za reumatologiju u Beogradu, po rečima direktora ove ustanove profesora dr Nemanje Damjanova, bioloških lekova ima do kraja nedelje. U Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje (RFZO), za „Politiku” je rečeno da se problem rešava i da će ovi lekovi brzo stići do bolesnika.
– Raspisan je centralizovani tender i najkasnije za dve nedelje lekovi bi trebalo da stignu. Reč je o jako skupim medikamentima. Ove godine pored do sada korišćenih lekova, „embrel”,„mabtera” i „remikejd”, tender je proširen i za lekove „humira” i „aktembra” kako bi se pacijentima omogućila što adekvatnija terapija – kaže Sanja Mirosavljević, pi-ar RFZO.
Da je reč o skupim lekovima potvrđuje i profesor Damjanov:
– Mesečna terapija u proseku košta oko hiljadu evra, ali odlaže mnogo skuplju invalidnost. Biološki lekovi, zavisno od vrste, daju se ili jednom nedeljno, što je najčešći slučaj, ili, ređe, jednom mesečno, pa čak i jednom u šest meseci. To su lekovi koji ciljano deluju na određene procese ili molekule u imunskom sistemu, zaustavljajući određene biološke procese, koji su bitni za održavanje hronične upale zglobova – objašnjava dr Damjanov.
Reumatoidni artritis je teška hronična upala zglobova koja može da dovede do invaliditeta, a procenjuje se da u svakoj državi od ove bolesti pati jedan procenat stanovništva. Ukoliko se ne leče, ove osobe ne mogu da obavljaju najosnovnije aktivnosti – da se okupaju, penju uz stepenice, hodaju po ravnom tlu, i ono najvažnije, ne mogu da rade. Zavise od pomoći drugih, a društvu su zbog bolovanja i invalidnosti veliki teret.
– Kada kod reumatoloških najtežih bolesnika ne može da se zaustavi bolest hemijskim sintetskim lekovima, bitno je da se dodaju biološki medikamenti. Ovi lekovi, kada se s lečenjem krene na vreme, u daleko većem procentu uspevaju da zaustave bolest. Oni sprečavaju teško oštećenje zglobova, mogu da očuvaju radnu sposobnost pacijenta i spreče invaliditet. U suprotnom, bilo da se zakasni s lečenjem ili da teški pacijenti ne mogu da dobiju biološke lekove, jer nema para, što je obično glavni razlog, visok je rizik nastanka invalidnosti. Takvih osoba u Srbiji ima ukupno oko 50.000, ali biološka terapija je obično potrebna za pet do 10 odsto onih pacijenata s najtežim oblicima bolesti – kaže dr Damjanov.
Da li Srbija kao siromašna zemlja ima novca da obezbedi ovakvu terapiju?
– Da li su nama, kao državi, skupi biološki lekovi, stvar je pristupa ovom problemu. Ako bolesnike s teškim oblicima hroničnog artritisa ne lečite biološkim lekovima, više njih će postati invalidi. Tokom 20, a ponekad i 30 i više godina invalidnosti, mnogo je skuplje lečenje pacijenta kome trebaju veštački kukovi, invalidska kolica, tuđa nega i pomoć. U Skandinaviji ili Kanadi su rađena istraživanja, koja su pokazala da je isplativije i jeftinije da ljude leče biološkim lekovima nego da plaćaju posledice nelečenja – navodi dr Damjanov.
