Treba li pustiti dete da plače?
Roditelji svojoj deci pružaju bezuslovu ljubav ljubav, pažnju i utehu. Ipak, i roditeljima je ponekad potreban predah i na kraju dana često osećaju umor i potrebu da se opuste i barem na kratko predahnu i posvete se sebi. Noćni san je preko potreban svakom roditelju kako bi funkcionisao tokom narednog dana, i u tom nastojanju roditelji čine sve da decu nauče dobrim navikama spavanja.
Većina roditelja koji spavaju premalo će doći do tačke u kojoj su spremni probati gotovo sve kako bi se makar malo naspavali. Dok neki osuđuju tu metodu, drugi smatraju da je uspešno pustiti dete koje se probudi tokom noći da plače i da se samo umiri, bez roditeljske utehe.
Da li je to ispravan način da se dete nauči nezavisnosti, ili je jednostavno taj metod lakši za roditelje?
U članku objavljenom nedavno u časopisu Psyhology Today, jedan istraživač tvrdi da ova metoda može biti opasna, kao i da može naneti nepovratnu štetu za dete.
„Dečji plač je za naše davne pretke značio signal predatorima da je u blizini lak plen“ – piše Darsija Narvez, profesorica psihologije na univerzitetu Notre Dame. „Tako je naša roditeljska praksa evoluirala na način da dečji plač doživljavamo kao nešto što moramo zaustaviti, osim u nekim hitnim i izuzetnim slučajevima.“
Kada su deca pod stresom, njihova tela proizvode hormon kortizol, koji može oštetiti ili čak uništiti neurone u mozgu koji je u jeku razvoja, otkrili su istraživači sa univerziteta Jejl i Medicinskog fakulteta na Harvardu. To može dovesti do pojave poremećaja pažnje i hiperaktivnosti kod dece, lošeg uspeha u školi, i anti-društvenog ponašanja.
Bebama je potrebna povezanost i fizički kontakt sa roditeljima, kao što je držanje u naručju ili dojenje – što su obeležja povezujućeg roditeljstva. Sve to je potrebno kako bi se njihov mozak pravilno razvio. Čak i kada roditelji praktikuju metodu puštanja bebe da se isplače, kako bi naučila da se umiriti, ne bi smeli u potpunosti ignorisati njen plač, tvrdi doktor Ričard Ferber, jedan od protagonista ove metode.
„Uvek sam verovao da postoji mnogo rešenja za probleme spavanja, zato što je svaka porodica i svako dete jedinstveno“ – rekao je Ferber u intervjuu za BabyTalk. „Roditelji bi želeli da postoji jedno jednostavno rešenje, ali tako nešto ne postoji. Ja nikada nisam savetovao roditelje da ne reaguju na plač svoje bebe u drugoj sobi, ali jedan od mnogih stilova koje sam opisao u svojoj knjizi je postupno smirivanje bebe, gde se vreme odgovora na bebin plač odgađa na kratak period, ali se ipak mora reagovati. U drugom izdanju objasnio sam dodatno da ova metoda nije prikladna za svaku situaciju, svakog roditelja ili svaku bebu.“
Ono što doktor Feber savetuje roditeljima je učenje bebe kako da se sama umiri tokom redovnih noćnih buđenja. Mnogi roditelji su pogrešno protumačili ovaj savet i pogrešno ga primenili na vreme uspavljivanje pre noćnog spavanja. Takva metoda pri uspavljivanju bebe zapravo je jako štetna i povezuje se sa problemima nastalim usled stresa, kao što su nedostatak poverenja, anksiozni poremećaji, smanjena funkcija mozga, kao i nedostatak nezavisnosti. A budući da takvi problemi nastaju na genetskom nivou, često se ne mogu popraviti kasnije u životu.
Nedostatak fizičkog kontakta i utehe, u slučajevima kada roditelji stave svoje potrebe ispred potreba svoje dece, može biti uzrok mentalnih i fizičkih poteškoća i problema. Ako želimo da odgajamo zdravu i stabilnu decu, moramo obratiti pažnju na ono što im je potrebno za optimalan razvoj.
