Intervju: Dragoljub Vukadinović, Metalac

Posle svih vapaja privrednika, nema zvanične reakcije, nema činjenja i konkretnih dela. Ne mogu da kažem da vlast nije za dijalog, saslušaju oni nas. Ali posle toga odu i ne učine ništa
 
 
 
Godina koja je pred nama biće jako teška. Bilo kakav pozitivan rast, pa makar i od 0,1 odsto, za mene bi bio uspeh. Samo da ne zabeležimo negativan rast. Naša kriza traje jako dugo, mi joj baš ne tražimo lek, tako da i mali potres okolo, kod nas se oseća mnogo više. Ovako Dragoljub Vukadinović, predsednik gornjomilanovačkog Metalca, koji je početkom decembra 2011. dobio nagradu Udruženja korporativnih direktora za izuzetan doprinos u poslovnoj praksi, počinje razgovor za Magazin Biznis.

– Drugi problem je to što idu izbori u 2012. godini, a naša vlada je uvek malo više trošila novac u tim vremenima. Plašim se da će se to ponoviti i sada. Jedan sam od onih koji navijaju za to da izbori budu što pre i da dobijemo reformsku vladu koja ima snage da se upusti u rešavanje važnih problema, pre svega reformskih u oblasti državne uprave, javnih preduzeća, zdravstva, obrazovanja…

* Smatrate li kao svoj lični poraz to što neki od ambicioznih ciljeva koje ste zacrtali kad ste postali savetnik Verice Kalanović nisu ispunjeni? Na primer, umesto sistemskog rešenja pitanja nelikvidnosti doneta je uredba koja ne rešava problem.


– Ne mogu to da doživim kao svoj poraz. Ako predložite dobro rešenje koje će doneti pozitivne efekte, a ono se ne realizuje, onda je to poraz ne za predlagače nego za one koji to nisu hteli da sprovedu. Primer uredbe za likvidnost pokazuje da je bolje da nismo doneli nikakvu, nego ovakvu uredbu. Bar bismo znali na čemu smo. Ideja je bila da se prvo donese uredba koja obuhvata državu, sva javna preduzeća i lokalnu samoupravu i lokalna javna preduzeća. Pa zatim da se donese sistemski zakon koji će rešiti pitanje plaćanja između dva poslovna subjekta. Ovako je ispalo da za jedne važe ograničenja rokova plaćanja, za druge ne važe. Uredba nije ravnopravna prema svim poveriocima u sistemu. Opet su u povlašćenom položaju javna i državna preduzeća u odnosu na ostale. Najbolje bi bilo kad bismo suspendovali taj dokument i napravili celovit zakonski predlog.

* Jeste li Verici Kalanović predložili suspenziju te uredbe?


– Rekao sam joj da je bolje da nije doneta i da smatram da ovako nakaradna uredba na neki način samo blamira predlagača i nema nikakvog efekta. S druge strane, nije samo naš predlog bio rešenje pitanja nelikvidnosti. Mislili smo u početku, s obzirom na to da je siva ekonomija zastupljena u velikom procentu, da se pooštri poreska disciplina, integriše poreska inspekcija i da se uz neke stimulativne mere što više subjekata iz sive ekonomije uvede u legalne tokove. Počeli smo da primenjujemo uredbu o podsticanju zapošljavanja, ali smo primenili rešenje koje nije bilo u skladu sa našim predlogom. Ako smo hteli da stimulišemo zapošljavanje onda je trebalo da uvedemo i rigorozne kaznene mere i da oni koji to ne učine u predviđenom roku budu strogo sankcionisani. To nismo učinili. Prema tome, prijavljivanje je ostalo na dobrovoljnoj bazi.

* Kako komentarišete to što će u budžetu za sledeću godinu iznos za subvencije privredi biti smanjen? To je tokom krize bio jedan od načina da se delimično reši problem nelikvidnosti.


– Taj budžet privrednici ne vide sve do dana usvajanja u Skupštini. Što je neobjašnjivo i nije dobro ni za državu, a ni za Vladu. I ove godine se desilo da u prvoj polovini decembra nije bilo ni naznaka kako će taj dokument izgledati. Mislio sam da o budžetu prvo treba voditi neku raspravu, dati neku projekciju, pa onda na osnovu nekih sugestija napraviti konačan predlog. A ovako se građani i privrednici dovode u situaciju – uzmi ili ostavi. Ali, na osnovu informacija koje su curile, a prema kojima će subvencije privredi biti smanjene kao i iznos za kapitalne investicije čini mi se da ova država i dalje želi da bude trošadžija, a privreda nek se snalazi. Ko pliva, pliva, a ko se udavi nek se udavi. Bitno je da oni prežive godinu do izbora. Ako su javnu potrošnju zavrnuli svuda, neka zavrnu i nama. Ali nisu, odnosno videćemo kad budžet ugleda svetlost dana.

* Treći predlog kako da se reši problem nelikvidnosti došao je od privrednika i podrazumeva smanjenje obaveznih rezervi bankama. Kako ćete ubediti guvernera da ste u pravu?


– I ja kao i guverner ne mislim da bi oslobađanjem tih para novac otišao privredi. Normalno da ako oslobodite pare bankama koje nemaju klijente koji će da plate kamatu od osam ili devet odsto na godišnjem nivou onda će bankari radije da kupe državne hartije od vrednosti na kojima mogu više da zarade.

* Šta je tu guvernerova krivica?


– A ko određuje referentnu kamatnu stopu? Kad bi ona bila manja sigurno da hartije od vrednosti ne bi bile toliko atraktivne za bankare. Samo prošle godine banke su kupile dužničke papire s kamatom od po 12 odsto, imale su jačanje dinara od sedam odsto i na kraju ako su dali 100 miliona dinara mogli su da iznesu 120 miliona. Da zarade 20 odsto. Ima li toga negde u svetu? Nigde nema. I ko je onda lud da pozajmi novac privredi s kamatom od tri, četiri ili pet odsto. A da ne govorim da je sama apresijacija jako štetila izvoznicima.

* A da ste Vi guverner, da li biste smeli u situaciji kada je inflacija iznad zacrtanog cilja da smanjite referentnu kamatnu stopu? 


– Ja to ne znam, ali postoje ljudi koji to znaju i treba osluškivati te glasove i razmotriti šta je dobro i za državu i za privredu. Smatram da treba svesti inflaciju na četiri odsto i da ne bude prevelikih oscilacija dinara u odnosu na evro.

* Privrednici su na to upozorili u Otvorenom pismu koje su nedavno poslali nadležnima. Ali su upozorili da se neke banke nekorektno ponašaju. Na koga ste mislili?


– Nisam od tih koji su pisali to pismo. Moram da kažem da Metalac nema loše iskustvo sa bankama. Ne mogu da se žalim, razumem da i oni imaju svoju poslovnu politiku. Ne mogu da se požalim ni na visoke kamate, ni na odnos sa bankama, niti ucene i promene uslova u toku trajanja kredita. Ne pripadam tom delu privrede. Ali znam mnoge kojima su takvi uslovi teško dostupni, jer njihove firme nisu u istom položaju kao Metalac. Mnogi su, ne računajući na krizu, umesto rasta doživeli stagnaciju. I verovatno su im potrebni dugoročni krediti kako bi zamenili kratkoročne zajmove. S druge strane, svake godine kursne razlike koje su bile između sedam i deset odsto, bile su trošak u završnim računima preduzeća. To je dovodilo do toga da ogroman broj firmi zbog toga zabeleži negativno poslovanje. Srećom, taj problem ove godine izgleda nećemo imati.

* Jesu li neki „čepovi“ u komunikaciji sa vlastima otpušeni tokom ove krize? Privrednici su, recimo, slali antikrizne predloge u Nemanjinu 11, ali je zajednički utisak svih da sluha nadležnih nije bilo.


– Ne mogu da kažem da nas ne slušaju, ali mi se čini da je to razgovor gluvih. Na kraju, posle svih naših vapaja, nema zvanične reakcije, nema činjenja i konkretnih dela. Ne mogu da kažem da vlast nije za dijalog, saslušaju oni nas. Ali posle toga odu i ne učine ništa što bi za privredu predstavljalo poboljšanje ambijenta za privređivanje.

* Tokom krize smo bili svedoci tumbanja najkrupnijih igrača na privrednoj sceni. Mišković je prodao Maksi, Drakulić se odrekao većinskog vlasništva, Nicović umalo bankrotirao, Drašković promenio adresu…


– Nijedan od primera koji ste naveli nije isti da bi se mogli svesti pod iste aršine. Neki su na ovu scenu došli kupujući firme za male pare, bilo je onih koji su želeli da kupe jeftino a prodaju skupo. Jedan deo privrednika je bio dobronameran, ali su se preinvestirali i ne računajući na krizu su zapali u probleme, pa su morali da prodaju deo imovine. Bilo je i onih koji ne vide da je Srbija dobar ambijent za privređivanje i žele da se povuku odavde i novac ulože na nekom drugom sigurnijem mestu. Mislim da su svi imali različite motive.

* Vidite li tu novu snagu o kojoj ste pričali u novoformiranom Pokretu za preokret, čiji niste član?


– Znam samo šta im je bila namera i početna inicijativa, nisam pratio njihovo dalje delovanje. Mislim da ni tu neće doći do koncentracije svih ljudi koji mogu nešto da promene. Njihova snaga, bojim se, neće biti dovoljna da utiče, ili osnuje vlast.

* Oni se još nisu izjasnili da li idu na izbore ili ne, ali da li mislite da bi na prvom mestu njihovi zaposleni glasali za njih?


– Smatram da nemaju šanse na izborima koji će se održati u narednih godinu dana. To je ozbiljna stvar, za to je potrebna i logistika i infrastruktura. Pokret bi načinio samoubilački potez ukoliko bi se pojavio na izborima. Možda mogu da podrže neki program neke partije, videćemo. Ali još nisam video da neka stranka nudi program koji može ovu zemlju da izvuče iz svih ovih problema. Prema tome, ne verujem da će Pokret za preokret ići na izbore i mislim da su i oni toga svesni – rekao je Dragoljub Vukadinović u razgovoru za Magazin Biznis.
 
 
* Kad u svojim poslovnim planovima računate da će krizi doći kraj?
– Mi smo 2008. mislili da će 2012. godine kriza proći. Vidite da smo pogrešili. Ali, bez obzira na to Metalac je i prošle godine imao rast od pet odsto i to smo planirali i za sledeću godinu. To ćemo obezbediti osvajanjem novih tržišta, nuđenjem novih proizvoda. Prema tome, ne stojimo u mestu i kriza nam nije opravdanje. Kroz pronalaženje novih kanala za distribuciju i prodaju pokušavamo da prebrodimo krizu. Dugoročnije posmatramo stvari. Iskren da budem, ja ne verujem ni da će se do 2020. godine ovo smiriti. Bojim se da u narednom periodu ne bude većih ekonomskih lomova.   
 

Naš narod voli obećanja
 
– Moja teorija je da odgovorne poslove i u biznisu i u politici mogu da vode samo ljudi čiji je interes iznad ličnog interesa. Takvih ili nemamo ili ih imamo vrlo malo. Ako ih ima, voleo bih da ih vidim u budućnosti. Ako pogledate šta se tokom krize dešavalo u svetu, videćete da nigde nisu došli ljudi čije je zanimanje političar. Svi oni su postigli rezultate u prethodnom periodu. Pogledajte koga je Slovenija, Italija, Grčka izabrala. A naš problem je u narodu koji voli one koji pričaju i koji obećavaju. Jer, navikli su da žive od obećanja, a ne od rada. U Gornjem Milanovcu se pravi stadion i izvođaču radova su bili neophodni fizički radnici koji bi radili desetak dana za dnevnicu od 1.500 dinara i dva obroka. Samo se jedan čovek javio a u gradu ima 3.600 nezaposlenih. A vi procenite da li je to mali novac. Za te pare možete da kupite 75 kilograma pšenice – kaže Dragoljub Vukadinović.
 
R. Nikolić